I tri dana nakon odlaska panonskog mornara, svjedočimo oproštaju kakav nijesmo vidjeli u skorije vrijeme naše zajedničke prošlosti. Dok gore svijeće u Novom Sadu, Puli, Sarajevu, Beogradu, Cetinju, Splitu, Osijeku, Podgorici, pridružuju im se i pored mjera protiv COVID-a koje su svuda na snazi ostali gradovi. Uvijek je prisutan i poneki stih ili citat iz neizostavnih Balaševićevih monologa kojima je ukrašavao koncerte. I uvijek je taj redak riječi toliko važan da je zauvijek obilježio neko mjesto i mnoge živote. Baš poput „stanice u Puli“, sarajevske vjećnice ili „ćiriličnog bećarca“. Albumi, knjige, filmovi… o svemu tome su ispisane stranice teksta, a u iscrpnim i zanimljivim intervjuima uvijek se mogao pronaći detalj više.
“Gdje god dolazim, uvijek bivam dobro dočekan. Bilo bi dobro za da kažem da su mi razbili auto, da sam ružno dočekan, ali ne. Ne samo da nikad nisam ništa ružno doživio, nego na koncertu koji sam imao ove godine povodom 40 godina, imao sam tu privilegiju i čast da mi u Beograd na koncert dođe ekipa iz Makarske, Splita i Sarajeva i rašire transparente. To je vapaj ljudi koji žele da se normalno komunicira“, sumirao je svoju karijeru jednom slikom Balašević u intervjuu za televiziju N1.
Naravno, bilo je vremena, režima, ali i pojedinaca u čije domove najveći pjesnik rokenrola nije poželjan, a sve je naravno krenulo ludih devedesetih.
“Početkom devedesetih sam skinut sa državnih i ostalih programa, i to još traje; doživeo sam da u rodnom gradu, za vreme rata, u režiji Radija Novi Sad na staklu piše “Balaševića ne emitovati!”. Znači, sad već i napismeno; pre su bile sugestije nekog komesara, “druga” iz redakcije, a sad je to sistematski, sa strašću paze da ništa ne prođe. Zabranili su čak i vest o poseti gospođe Ogate, visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice, koja je u Novom Sadu boravila mimo svih protokola, da bi mi predala zvanje ambasadora dobre volje. U lokalnim novinama nije uopšte pomenuto da je bila u Novom Sadu, da je bila konferencija za štampu na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je bilo 200 stranih novinara. Ni reči! ‘Ajde – mogli su mene da zaobiđu, da kažu – gospođa Ogata je ovde bila, a onog tipa nećemo pominjati. Oni, međutim, sve informacije klistiraju i objave onako kako njima odgovara. Ja se tu ne uklapam, ali to je krst koji sam sam izabrao i ne kajem se! Imao sam u proteklih devet godina teških trenutaka, i ne verujem da bih izgurao da nisam imao podršku svoje porodice”, prisjećao se kantautor za Vreme.
I danas, kada se tuguje širom Jugoslavije postoje stidljivi nasrtaji pojedinaca na lik i djelo Balaševića na društvenim mrežama. No, kada ispod nekog od njih vidite dirljive oproštaje fanova i kolega jasno je gdje je mjesto ovog velikana u zajedničkoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
„I u najvećim nevoljama glazba je ta koja spaja ljude, oplemenjuje, dodiruje, rađa mir i red, liječi… Đorđe Balašević je upravo to pronosio godinama kroz svoje stihove, svoje pjesme“, napisala je još jedna od onih naših „zajedničkih“, Josipa Lisac.
Legendarni košarkaš Dino Rađa na instagramu je napisao: „Tužan dan. Pretužan. Jedan od najvećih umetnika svih vremena. Tako jedan dobar lik koji je čitav život širio dobro oko sebe. Čast mi je bila poznavati te. Počivao u miru Đole, iako takvi kao ti nikada ne umiru. Ne mogu i da hoće“.
„Bio je taj moj Đorđe veliki umetnik, jedan od najvećih i kroz umetnost i kroz ljudskost, hrabrost i čovečnost. Treba mu podići spomenik.Samo bi mi došao iza leđa i rekao ‘došao si, baćo’. Otpevao je nekoliko pesama, poljubio me i nestao. Bio je božanstven. Ne mogu da verujem da ga nema. Koje je to vreme došlo. Ta njegova poezija, ta muzika, ti molovi, koje je mogao da otpeva samo on. Niko nije mogao da ga imitira, jer su te pesme imale balaševićevski mol, toliko prepoznatljiv i samo njemu svojestven”, priča Rade Šerbedžija.
“Ostali smo bez najznačajnijeg kulturnog stuba Vojvodine. Nestao je jedan godinama građen svet u svima nama. Kada je njegovo srce stalo, jedno je nebo sa nebesa palo”, rekao je u Bane Krstić iz Garavog sokaka.
Glumica Mira Banjac od umjetnika sa kojim je sarađivala na filmu “Kao rani mraz” oprostila se riječima: “Đole je mnogo zadužio svoj Novi Sad, ali nije mu se njegov grad odužio dok je bio živ onako kako je on to zaslužio”. Za nju Balašević bio prvenstveno sjajan pesnik, ali i kompozitor, pjevač, dobar besjednik i reditelj.
“Ðole je bio jedan od simbola jugoslovenske pop scene i njegove pesme su bile prepoznatljive od Vardara pa do Triglava. Mnogo mi je teško i nikako ne mogu da “obradim” informaciju da Ðoleta više nema. Bio je veliki pesnik i nema sumnje da je njegov odlazak veliki udarac za našu kulturu”, kazao je Momčilo Bajagić – Bajaga.
I mlađa generacija muzičara pamti ovog velikana. “Balaševićeva muzika je bila prepoznatljiva i nosila je u sebi posebnu emociju. Taj sentiment je neponovljiv za milione ljudi koji su obožavali njegove pesme. U kontaktu sam sa ljudima koji su radili sa njim i oni su mi potvrdili da je bio jako duhovit čovek koji je umeo da pomogne svima”, kazao je Marko Luis.
„Umjetnik koji je držao do riječi i pjesme. Jedan od rijetkih, jedan od čestitih, jedan od najboljih. Hvala mu za sve što nam je darovao“, napisao je sarajevski reditelj Dino Mustafić na Tviteru.
Đorđe Balašević je posle Mike Antića sigurno najveći pjesnik Vojvodine – kaže za Danas akademik Dušan Kovačević, dodajući da je njegova poezija bila vezivana za pesme širom bivše Jugoslavije i da je zapravo reč o veoma ozbiljnoj poeziji koja u sebi nosi emocije iste one koje je nosio Mika Antić u svom vremenu.
– Tako da se može reći da je u neku ruku Đorđe Balašević jedan od najznačajnijih pesnika novije generacije. Uz sve to on je bio odličan kompozitor, odličan pevač, šoumen. Postoji jedna činjenica koju će malo ko dostići ikad više a to je da je Đorđe Balašević u Sava centru u Beogradu održao 130 koncerata. I mogao je da održi sigurno još 150 da je hteo. To više nikome neće poći za rukom. Uz to, jednom prilikom je rekao Peci Popoviću da je jedan koncert od četiri sata održao sa samo šest pesama. Otpevao je tih šest pesama a četiri sata je zabavljaao ljude pričama. Jednom rečju, otišao je čovek a ostala je velika poezija, i ono što svi znamo i svedoci smo da se njegove pesme pevaju i da su postale deo svakodnevnog života, da li su to pesme u njegovom izvođenju ili tamburaša ili nekoga ko uđe u taj svet i svet kafane – kaže Dušan Kovačević.
Kao što njegovo djelo ne poznaje državne granice, tako ne poznaje ni one iscrtane po muzici. Oprostili su se anegdotama, pričama, ili jednostavno pjesmama i Halid Beščić, Lepa Brena, Severina, ali i Prljavi inspector Blaža, Žika Milenković, Amira Medunjanin uz stihove njegove pesme „Lađarska serenada“, i hiphoper Frenki jednom jedinom rječju – „Legenda“ i pjesmom „Ne lomite mi bagrenje“.
Pisati biografiju čovjeka koju svi znaju je potpuno nepotrebno, ali ima jedna koju ovdje valja pomenuti. Izašla iz pera samog autora nekada tokom devedesetih.
Prijatelji me uglavnom zovu Đole…Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži… Rođen sam 1953. godine (Bik) u Novom Sadu, u gradu kroz koji protiče Dunav. U Evropi formalno.
Išao sam u gimnaziju, ali nisam maturirao. Studirao sam geografiju, ali nisam diplomirao. Sve u svemu nije baš sjajno, ali je ipak korisnije nego da sam u međuvremenu doktorirao marksizam, kao neki moji ambiciozniji vršnjaci. Vojnu obavezu sam regulisao, u celosti, nisam osuđivan, ni krivično gonjen, i nisam bio član Saveza komunista. Nosilac sam najvećih društvenih priznanja, od kojih nemam ni najmanje lične koristi.
Ubrajaju me u prvih pet kantautora u našim zemljama, ali u našim zemljama ima taman toliko kantautora da, kako god okreneš, moraš biti među prvih, i jedinih pet”.
“Snimio sam deset singl i devet LP-ploča. Pozlatile se, dao Bog…Profesionalnih uspeha imao sam, hvala na pitanju, a jedan od tih, na samom domaku istorije, je i Poslednja jugoslovenska turneja u maju 1990. Poslednja jugoslovenska, ne moja…
Jedva čekam da vidim ko će sledeći “napuniti” Skoplje, Niš, Beograd, Sarajevo, Zagreb i Split, o istom trošku. Trenutno propuštam visinu.
Pred narodnjačkom najezdom, povukao sam se u utvrđene gradove. Živim, još uvek, u Novom Sadu, gde sam za sebe plaćam socijalno i penzijsko osiguranje. O porezu da i ne govorimo… Oženjen sam, sretno, devojkom po imenu Olivera, ponosan sam otac dve lepe devojčice. I gotovo… Oni koji su me zavoleli po muzičkoj liniji, znaju štošta o meni. Oni koji me do sad nisu zavoleli, i neće, bojim se…
Ni zbog ovog romana. Mog prvog, inače… Pardon… Prvog koji je duži od šest minuta…”