Tu i tamo, svakih desetak godina, na sceni se pojavi jedan bend koji se zakači za uho, koji zaplijeni pažnju i interesovanje slušaoca. Svjedoci smo tome po svim primjerima po svijetu, a mene je itekako iznenadilo kada sam 2008. godine takav potencijal osjetio u ovom, mladom po stažu, ali nikako mladom po iskustvu, bendu iz Beograda. Poštovani čitaoci, mulj.net ima zadovoljstvo da vam predstavi beogradski bend „Awaiting Fear” u razgovoru sa basistom Satanom i pjevačicom i frontwoman Alisom Cerić Lončar čije su unikatne glasovne mogućnosti poredili, pazite sada, sa George „Corpsegrinder” Fisher. Nije pretjerivanje. Mlada nam sagovornica ima glasa od koga plombe ispadaju i trava više ne raste, stava za nekoliko osoba i nadasve volju … a i ruku na srce, svakako ljepše izgleda od zastrašujućeg Corpsegrinder … mada neka vas izgled ne vara, jer ovo je bend koji zna što želi i zna doći do toga na njihovim terminima.
Alisa, dobar dan, dobro došla, hvala na odazivu i molim te da predstaviš bend, i kažeš kako ste se okupili?
Alisa: Hvala Nikola na pozivu i dobar dan i tebi. Awaiting Fear je nastao pre neke 2 godine, nakon što sam ja kukala Igoru (gitarista) kako mi se peva i kako hoću bend. On se bacio u potragu i uskoro su se skupili ortaci iz različitih bendova kojima se svirao dobri stari death metal. Od tada smo u istom sastavu i super nam je.
Koliko znam, jedan dio ekipe benda, ako ne i svi, su već prekaljeni i poznati igrači na srpskoj metal sceni, sa povećim radnim stažom, iskustvom i izdanjima koja su već prihvaćena i hvaljena?
Alisa: Apsolutno! Iako smo se mi relativno skoro okupili, daleko od toga da nismo i pre bili aktivni na muzičkom polju. Svi smo imali mnogo bendova, ali ću samo da napomenem najjače. Filip (gitarista) je dugogodišnji gitarista Azazela (trash), Igor (gitarista) mastermind Krampa (deathgrind), Svaba (bubnjar) je i ranije lupao u mnogim bendovima pa i u Moru (black), a Satan je imao hrpu svojih projekata,od kojih će jedan uskoro prestati da bude samo projekat i doživeti izdanje ali o tome više priče drugi put. Ja sam s druge strane isto bila u mnogim bendovima, od kojih je i dalje aktivan Ormus (melodic death).
Prvi demo ste izdali 2008 godine i prvi album izlazi prije mjesec dana. Molim te, kako bi rezimirali vrijeme i događaje koji su se dogodili do snimanja demoa, i period između demoa i prvog albuma?
Satan: Pa pre snimanja demoa smo imali prvu svirku ako se ne varam haha. A do samog snimanja smo se bavili uvežbavanjem stvari za isti. Ja mislim da nam je u nekom period od 3-4 meseca svaka proba bila identična. Pet stvari i vrti u krug hehe. Posle toga je usledio period svirki po Vojvodini i Bosni, pa onda i po Beogradu itd… Posle tog perioda smo radili na novim stvarima i uleteli su nam neki festivali itd…
Alisa: Sve u svemu koncertne aktivnosti, a onda je nastupio kreativni period i tako je nastao album. Našli izdavača i sada radimo promociju albuma po Srbiji, a istovremeno stvari za novi album.
Molim te da čitaocima portala mulj.net približiš muziku benda. Koje tematike obrađujete, i zašto baš old school death metal?
Alisa: Iako me prozivaju hardcorerom u bendu (iako to nisam), prva ja sam ljubitelj old school zvuka i muzike. Moderni metal mi nije baš pri srcu, tako da sam u startu priče insistirala na izbegavanju istog. A death metal iz prostog razloga što je u isto vreme jako energičan, a pri tome može da bude i melodijski genijalan. U startu smo odlučili pravac, pa sada kako se mi budemo razvijali, tako će i naša muzika. Uvek će tu biti uticaja trasha i blacka, ali zasigurno nikada neće biti new breeda i heavy progressivea, haha.
Satan: Tematski, bend Awaiting Fear se bavi socijalnim pitanjima iz naše svakodnevnice, što je iskazano metaforom koja odgovara ovom našem muzičkom žanru. Mislim da pesme kao što su Globalistic Culture, Engraved Memories, Defiled Mind i Black Soul Vomit najbolje govore o tome. Većinu tekstova sam pisao ja, a i Filip i Alisa imaju nekog udela u tome. Osim socijalnih pitanja, bavimo se tematikom okultizma, ljudske psihe, samog ludila itd…
Izdavač je strana firma. Da li ste zadovoljni i što očekujete od te saradnje?
Alisa: Pa za prvi put smo zadovoljni. Srećom, dovoljno smo realni da znamo da ne možemo da očekujemo ne znam šta za prvo ozbiljno izdanje, tako da hodamo laganim koracima. Promocija radi, album se prodaje, recenzije stižu – sve u svemu nije loše.
Kažu da se dobar glas daleko čuje, a tvoj se svakako jako daleko čuje? Kakve su reakcije kada za mikrofonom izađe glasna, vrlo glasna djevojka, umjesto uobičajenog raspomamljenog momka?
Alisa: Ma nije to više ništa čudno u svetu metala. Sada na svakom koraku niču bendovi sa ženskim vokalima, i to dobrim ženskim vokalima, tako da sama pojava više nije ni po čemu spektakularna. Što se tiče tog vizelnog aspekta – jedino što zaista imam, a da se time ne može pohvaliti svaka devojka je moja nenormalna kosa, hehe.
Satan: I muž, haha!
Snimili ste i spot za pjesmu sa albuma. Koji su utisci sa snimanja i da li ste zadovoljni sa postignutim rezultatom, kao i da li publika prihvata vašu muziku?
Alisa: Ma snimanje spota je bio cirkus. Prvo su, naravno, svi kasnili, snimali smo nekih 4-5 sati sve skupa, pošto ljudi imaju svoje obaveze. Na sreću, ja sam imala visoku temperaturu i groznicu, pa nisam morala mnogo da se šminkam, a i pivo se pilo u litrama. Sve u svemu, bilo je jedno jako interesantno i nadasve smešno iskustvo, obzirom da smo po prvi put na taj način stali pred kamere, gde se očekuje da divljaš i skačeš, a ni sam ne znaš zašto i kako, dok te ljudi s druge strane kamere gledaju i smeju se našoj nezgodi, hehe.
Koje su poteškoće na koje nailazite na putu, a koje su stvari koje vas i dalje drže da se bavite muzikom?
Alisa: A uvek je tu taj materijalni aspekt. Treba kupiti žice, kože za bubanj, pa po neki i ozbiljniji deo opreme. Neki od nas rade, neki studiraju, treba to sve uklopiti i vremenski, ali dok god postoji volja za sviranjem, sve se nekako sredi samo od sebe. Ni za šta na svetu ne bi odustala od naših putovanja i svirki, novih poznanstava i ultimativnog zezanja. Dobra energija koja nas uvek nekako prati je ta zbog čega i ja, a verujem i ostali radimo to što radimo. A i ne želim da jedan dan, kada budem ležala na samrtnoj postelji sebe zapitam, gde mi je otišao život. Sa svim akcijama koje radimo, sve je u životu – sem dosadno. 🙂
Mnogo ste nastupali od kada je bend počeo sa radom. Kako ste zadovoljni sa tim dijelom posla, sa organizacijom, kvalitetom svirki, količinom samih svirki, mjestima, pa i samom publikom?
Alisa: Poenta benda jesu koncerti, bar mi to tako vidimo, samim tim sviramo gde god i kad god nas zovu. Do sada smo uglavnom imali sreću sa organizacijom, iako se naravno i dešavalo da se koncert otkaže iz ko zna kojih razloga. Uvek smo bili ispoštovani za naše troškove i upoznali hrpe novih ljudi, a i pojeli i popili po nešto, hehe. Svirali smo po Bosni i Srbiji, s tim što sada planiramo neke ozbiljnije aktivnosti i na ostatku Balkana. Imalo smo doduše pozive i da nastupamo na festivalima, npr. u Austriji, ali smo odlučili da pričekamo ovaj bezvizni režim. Ne žuri nam se nigde.
Planovi za skoriju i daljnju budućnost?
Alisa: Ukratko: Svirke, svirke, svirke….albumi, albumi, albumi! Poneki spot! Takvi smo od početka, takvi ostajemo – ma samo dobro zezanje. Živeli!
razgovarao: Nikola Franquelli