AB/CD nisu cover bend. Nisu ni parodija, već su ljudi koji toliko vole AC/DC da su došli na ideju da prave originalne pjesme ali koje u potpunosti liče na AC/DC pjesme, i to najviše iz njihovog zlatnog perioda (The neighbour of the beast = Let there be Rock). U svojoj misiji su u potpunosti uspjeli i na ovom posljednjem albumu.
U osnovi, ovo je plagijat i to najočigledniji mogući. Međutim, velika je razlika između plagijata koji je maskiran i tako napravljen da se može razlikovati od originala ali sa najvećim adutima originala (što je bio pečat osamdesetih kod Jugo pop rock bendova), a drugo je kada fanovi urade nešto ovako očigledno, kada se i oblače kao AC/DC i kada i sami kažu da kradu jer im se sviđa muzika AC/DC i žele da urade nešto slično iz čiste satisfakcije. Ne kažem da je to dobro ili loše. Ne kažem da neko to treba da sluša ili ne. Samo iznosim činjenice a na vama je da poslušate, formirate vaše mišljenje i slušate ili ne.
Muzički, i ovaj album je jako dobro ispao. Vrlo dinamičan, melodičan, pjevljiv itd. Sa druge strane, imate osjećaj kao da slušate kompilaciju najvećih hitova AC/DC. Ne pretjerujem jer većina (ne pojedini nego većina) gitarskih rifova i ritmova su skoro pa isti kao neke legendarne pjesme AC/DC. U jednu ruku, ovo je pokušaj fanova da urade album kakav bi oni voljeli da čuju od AC/DC. Da li je ispravno ili ne, to je druga priča, a da će ogromne pare namaći, to sigurno neće.
Meni prija slušanje ovog albuma jer znam da ljudi ne žele da pokradu AC/DC već im odaju omaž. Radije ću njih slušati nego jedan dobar dio današnjih bendova koji se sve nešto trude a nikako da shvate da samo loše kopiraju druge a nastoje svima da predstave svoj rad kao autentičan. AB/CD ne lažu nego su iskreni.
Na kraju se sve svodi na to kakvu percepciju imaju sami AC/DC o ovom bendu.
Nikola Franquelli