Jes da je prvi film (?) kultnih trash-era Metallica izašao krajem prošlog ljeta gospodnjeg, u posjed kvalitetnog snimka ovog ostvarenja došao sam prije par dana. Hvaljeni torenti! Nego, nakon što sam prethodno preslušao soundtrack i malo pokvario zabavu gledanjem trailer-a, reko’ sebi aj’ da vidim šta su to “metalike” bacile na veliko platno.
Na početku, kratko podsjećanje. Metallica je u proteklih petnaestak godina počela da privlači pažnju malo diskutabilnim stvaralačkim izletima. Prvo, desila se svirka i snimanje spota u čuvenom zatvoru San Quentin, kojim su lansirali album “St. Anger”. Opšte je poznato da se ovaj album “prosuo”, fanovi su bili blago zblanuti, a kritika ih je samljela. Ovim albumom Metallica se poprilično izmakla iz svog žanrovskog kanala, i krenula nekim drugim tokom, lošijim, nažalost. Dalje, bend je pompezno najavio saradnju sa skoro preminulim velikanom Lou Reed-om. Mogli smo samo da nagađamo kakvu će muzičku čorbu da skuvaju, a očekivanja su bila visoka, obzirom na sudar jednog od najvećih metal bendova i čovjeka koji je postao muzička ikona još prije mnogo decenija. Međutim, MEĐUTIM, ostvarenje “Lulu”, kako je nazvan zajednički album, je izazavao opštu zbunjenost među rajom kojoj je Metal’ka, a bogme i Lou Reed ležao na srcu. Niko nije mogao da očekuje da će to izdanje biti toliko razočaravajuće. Ne bih dalje ispucavao riječi napomenute kikseve, jer svako ko poznaje rad benda Metallica, zna i o čem’ zborim.
Ipak, sva ova spoticanja nijesu mnogo uticala na popularnost ovih metal divova. Redovno su na turnejama, ne izlaze iz medija, a i zarada im prilično dobro ide. Nedavno su održali mini concert na Antartiku i time postal prvi bend koji je u jednoj godini svirao na svim kontinentima ove naše plave planete. Izgleda da ih je ova ideja da budu prvi u ovom ili onom zalećela da pristupe snimanju filma o kojem ođe piskaram.
I desilo se! Pred kraj 2013. Godine prikazan je “Through the Never”, prvo filmsko ostvarenje ove vrste, koliko je meni poznato. Da sve dobije na nabudženosti, film je urađen u produkciji “A” kategorije, i u tom smislu ne odudara od Holivudskih ostvarenja. Sve troškove izrade ovih pokretnih slika pokrio je sam bend i to ih je koštalo sitnih 30 miliona dolara (onih pravih, zelenih, američkih).
Kako sam ovu poslednju informaciju primio i prije nego sam pogledao film, mislio sam da će to biti nešto što će se pamtiti k’o Avatar. Ali prc! Avaj! Film je, najkraće rečeno, prilično prazan. Sve ono što je najavljeno i sve što je prikazano na trejlerima nije ništa drugo do solidno usnimljen koncertni nastup prošaran plitkom pričom.
Koncept filma je zamišljen kao kombinacija live nastupa benda i priče koja se zbiva van koncerta. U centru događanja je jedno mlado momče, angažovano kao roadie benda Metallica. Taman dok slušaše prvu numeru, opaki “Creeping Death”, odvuče ga njegov nadređeni i dodijeli mu zadatak da mora otići po nešto što je važno za bend. Kamion koji je to prevozio ostao je bez goriva, te on mora otići sa sve bidonom benzina da pokrene makinu. On, šta će, posa’ je posa’, predade se obavezi. Ovdje, pri izvođenju prve numere, primjetno je da su pojedini uglovi snimanja takvi da odaju utisak statičnosti kako benda tako i publike, što je teško zanimljivo za ovu divljačku pjesmu, koja je postal uvodna numera skoro svih nastupa ovog benda. Za jednu ovakvu priču, očekivao sam da će početak svirke biti opak, da će biti neko “gžbum” i da će mi se naježiti sve ove mnogobrojne dlake kojih sam vlasnik. Ali, eto, ni to nije ispalo najbolje.
I tu počinju nelogičnosti i nedostaci ovoga ostvarenja. Simbioza nastupa i priče je jako slabo odrađena. Tokom cijelog trajanja nikako ne može da se uoči logična i razumljiva povezanost onoga što bend priređuje na stejdžu i onoga što glavni junak proživljava na ulicama grada dok pokušava da ostvari dodijeljeni mu zadatak. Možda ta povezanosti ne treba da postoji, ali onda ni to nije predstavljeno kako treba. U jednom momentu steknete utisak kao da svako malo prebacate dva TV kanala, od kojih je na jednom snimak koncerta, a na drugom neki film u kojem se nekakav narod krlja sa murijom po ulica’.
Sama prateća priča ne nudi puno šanse da upecate njen smisao. Valjda su nastojanja da se prikaže dosta koncertnog materijala i što više priče potrli jedno drugo, iako je mnogo više prostora dato gig-u. Cijeli put mladog tehničara i sve pizdarije u koje se uvalio tokom trajanja filma nikako se ne mogu sklopiti u logičnu cijelinu, ili bar u zbir prenesenih značenja koja bi se mogla povezati sa simbolikom benda ili tekstovima njihovih pjesama.
Što se tiče set-liste, tu nije bilo puno švirljanja, skovana je od najvećih hitova koji su ovaj bend postavili na tron trash metala. Već više puta ispaljeni gegovi i kontakti sa publikom nijesu izostali, s tim što je nastup prikazan u filmu bio jako bogat efektima. Nadgrobni krstovi koji se pojavljuju na solaži “Master”-a, ratna paljba na “One” i kontrolisano rušenje ogromne statue Justicije tokom numere “…and Justice for all” samo su neki od vizuelnih prikaza koji su se dobro uklopili.
Da podvučem crtu; Metallica još jednom nije ispunila očekivanja. Zašto je to tako, ostaje da nagađamo. Možda film i trešerana ne idu tako skladno zajedno. Možda je snimanje visokobudžetnog filma samo po sebi ogroman zalogaj za jedan bend. Ostaje nam da maštamo šta im bi da se ovako zakolju, mada vjerujem da neće puno izgubit’ na značaju u muzičkom svijetu. Ipak su oni jedan od najvećih bendova ikada, i to se ne može poreći. Jes da su mu ga od “Load”-a pa naovamo malo dali po komercijali, ali šta da se radi. Možda im dođe iz metalnog dupeta u glavu, pa se vrate onome što najbolje rade, a to je prženje dosledno tvrocima nenadjebivog “Black” albuma.
Namjerno sam izbjegao detaljno prepričavanje filma, jer vjerujem da još ima avanturista koji će se posvetiti gledanju ovog čudnog ostvarenja.
Zombivoje