Jedna od najvećih travestija koju nam je ponudio savremeni Holivud jeste film „Plaćenici” u kome je Silvester Stalone posle relativnog uspeha reanimacije Ramba i Rokija odlučio da napravi cirkusku tačku s nekim od najvećih zvezda akcionog filma osamdesetih i devedesetih. Bez ikakve sumnje, Stalone nije prvi koji je znake dekadencije počeo da pokazuje tako što je na jednom mestu počeo da okuplja glavne elemente nekih drugih filmova – još davno je studio Universal snimao filmove u kojima se susreću Drakula, Frankenštajn i Volfmen, potom je to urađeno u stripovima, a zatim i u strip ekranizacijama, pa je najveći hit 2012. godine Marvelov sabor superheroja „Osvetnici”. Staloneovo priznanje da se nalazi u krizi, zajedno sa svojim savremenicima, samo po sebi ne bi bilo problem kada u svojoj formi ne bi bilo potpuno samoubilačko. Naime, „Plaćenici” su postigli veliki uspeh pokazavši da i u Americi, a naročito u ostatku sveta, stare zvezde imaju veliku fan bazu, možda čak i veću nego nove. Jedan od razloga za to je činjenica da izuzev Džejsona Stathama, nisu ni generisane nove isključivo akcione zvezde, a poslednja generacija, koju su činili Stiven Sigal, Žan Klod van Dam, i Vesli Snajps gurnuta je na DVD tržište iako je još uvek donosila prihode studijima.
U tom smislu, povratak na bioskopska platna bio je dobrodošao za neke od njih, i ne mogu kriviti Dolfa Lundgrena što je prihvatio ovu ponudu. Međutim, svi oni su igrajući u „Plaćenicima” u potpunosti demistifikovali ono što ih je činilo zvezdama. Postavljajući se kao zabavljači oni su sebe proglasili glumcima, a zapravo jedino što nisu umeli jeste da glume i svoju snagu na ekranu su bazirali na miljeu iz kog su dolazili, a to su obično bile borilačke veštine, bodibilding, američki fudbal i rvanje.
Zatim, drugi aspekt koji ih je činio zvezdama bio je rivalitet. Kad su svi na jednom mestu, pod Staloneovim patronatom, oni više ne deluju kao rivali, kao samostalni alfa mužjaci već kao skup ocvalih egzibicionista. Na sve to, neki od njih, kao Arnold Švarceneger, zaista deluju kao da su zalutali u kadar koji podrazumeva bilo kakvu fizičku aktivnost.
Drugi „Plaćenici” donose kameo pojavljivanje Čaka Norisa. On je možda i najparadoksalnija pojava među njima – postao je predmet sprdnje kroz fenomen Facts viceva iako se zapravo od svih svojih savremenika i kolega povukao na vreme i najmanje ogrešio o uspeh koji je stekao.
Veliki glumci umeju sa stilom da naprave filmove u kojima komentarišu i rekapituliraju svoju karijeru u određenom žanru, i kao najbolji primer toga i dalje stoji „Poslednji hitac” Dona Sigela u kome je to uradio Džon Vejn.
Nisu smeli da dozvole da ih vidimo ovako ostarele i nikakve, oni su za nas morali da ostanu heroji.
Dimitrije Vojnov
City Magazine