Kompilacija hrvatske underground rok scene “Bombardiranje New Yorka” se pojavila 1989. godine, tačno u vreme kada sam počeo da se interesujem za takav umetnički izraz. Nezavisne etikete, poput Slušaj najglasnije iz Zagreba, tada su počele da predstavljaju garažne bendove široj javnosti. Zahvaljujući tome, Majke su postale jedan od mojih omiljenih bendova i albumom “Razdor” iz 1993. godine učvrstili su mesto na mojoj listi. Na tom albumu je prvi put sa Majkama zasvirao Zoran Čalić, gitarista koji se svojim muzičkim uzorima priključio sa punih 19 godina života. Pre toga je svirao sa garage punk bendom Pokvarena mašta koji su, kao i on, takođe iz Vinkovaca.
Zahvaljujući talentu i zdravom shvatanju uloge dobrog rifa u rokenrolu, postao je neizostavna polovina autorskog tandema Majki, ruku pod ruku sa lucidnim frontmenom Baretom. Oni su nam podarili pregršt besmrtnih hitova poput: “Krvarim od dosade”, “A ti još plačeš”, “Vrijeme je da se krene”… Mladi gitarista Zoran Čalić je vremenom postao jedan od cenjenijih autora hrvatske muzičke scene i gitarska ikona celokupnog regiona.
Zbog permanentnih nesuglasica sa pevačem Baretom, ”uspeo” je čak dva puta da ode iz benda i da se opet vrati. Treći i za sada poslednji odlazak iz Majki desio se 2012. godine posle objavljivanja albuma “Teške boje”, koji je ovom efikasnom tandemu kompozitora doneo šest Porina. Posle toga su na internetu počeli de se pojavljuju video klipovi solo nastupa, što je nagoveštavalo da će se ovo veliko ime rokenrola oprobati i u solo karijeri.
Nova Čalićeva skupina Samosvjetlo 2014. godine izbacuje singl pod nazivom “Sve što je iza nas”, koji nam simbolično otkriva da je ideju o samostalnosti gajio od ranije. Pesmu nosi transcendentalni ritam, na tragu Beatles-a iz kosmičke epizode “Tomorrow Never Knows”, zahvaljujući kojem song možete puštati iznova u krug, beskonačno puta, i neće vam dosaditi. Uskoro je Samosvjetlo transformisao u Zoran Čalić Band, koji je, konačno, 21. marta ove godine objavio debitantski album “U moru i plamenu” za izdavačku kuću “Dancing Bear” iz Zagreba. Muziku za sve pesme potpisao je Zoran Čalić, dok je za gotovo celokupnu liriku zaslužan zagrebački pesnik Saša Oroz (izuzev dve numere: “Iz daljine”, Z. Čalić i “Jedino ljubav”, P. Beluhan).
Album otvara instrumental “Na početku”, inspirisan Hendriksovim overfuziranim Electric Ladyland deonicama; divlji zvuk neobuzdane gitare kao da na momente cepa membranu na prepanjenom pojačalu. Za njom sledi hitoidna “Ruku mi daj”, najavljena kao drugi singl sa ovog prvenca. Dopadljiva je već na prvu loptu sa svojim hipnotišućim rifom i jasnim refrenom: “Vodi me od ovih ljudi, moje srce ti probudi”, kojeg se ne bi postideli ni power blues heroji Black Crowes. Četvrta bugi numera “Kako ostati čovjek” najviše podseća na prethodni rad sa Majkama. Donosi krilaticu ovog izdanja: neophodno je da sačuvamo svoju ljudskost uprkos tome što smo okruženi svakodnevnom mržnjom i netrpeljivošću. Krimovski psihodelična “Sjaj u noći” i nešto mirnija “Iza zvijezda”, obogaćena zvukom pedal steel gitare, pozivaju na imaginarna putešestvija u fantastične predele iz najdubljih ladica mašte. Sledeća pesma “Put” ima, prema mom mišljenju, veoma interesantnu i neočekivanu melodijsku deonicu; ona nas savetuje da pratitimo svoje snove jer smo bez njih samo roboti rada, bez energetske aure. Zoran se stavlja u ulogu glasa razuma koji nas konstantno podseća na šta treba da obratimo pažnju kako bismo sačuvali svet od naizgled nazaustavljivog poniranja. Da li je ovo borba protiv vetrenjača ili nije, ostaje na svakom od nas da odluči: “Svakog put negdje odvede, nekog u spas a nekog zavede”.
Nedvosmislen poziv ka “svjetlu” Zoran nam šalje iz Brežica u Sloveniji, gde trenutno stanuje. Okružen prirodom, na granici između dve države, njega ne zanima borba za mesto u posrnulim medijima, ne zanima ga netolerancija prema drugima zarad samoživosti bahatih političara. On nam – sa svog simbolično idiličnog mesta – daje savet da nas jedino ljubav može spasiti od sumraka civilizacije u kojoj su sva pitanja bitna za sreću jednog čoveka potisnuta u poslednji plan. “Antivideo” spot za poslednju i naslovnu numeru “U moru i plamenu” još više potkrepljuje ove tvrdnje. Snimljen mobilnim telefonom za sat ili dva, nepretenciozno kritikuje “slušanje” muzike preko You Tube-a i brzinsko konzumiranje svega u modernom dobu.
Lirički, ovo ostvarenje je definitivno konceptualno, dok je u muzičkom smislu to od njega napravila produkcija i redosled pesama. Zvuk je pod velikim uticajem psihodeličnih sedamdesetih i može se učiniti zastarelim. Ako ga povežemo sa hippie porukom koji album propagira, cela slika itekako ima smisla. Ova ploča nije jedna od onih koje se dopadnu na prvo slušanje i svako sledeće emitovanje predstavlja još veće zadovoljstvo. Celokupan materijal teče glatko kroz uši i jasno je da album nije sklepan stihijski, nego da je rađen dugo, pri čemu je autor u mnogome obraćao pažnju na smisao celine.
Jedina ozbiljnija zamerka je da Zoran Čalić nije pevač i da je tu ulogu na sebe preuzeo najverovatnije u nedostatku harizmatične ličnosti kakav je energični i prevrtljivi Bare. Bend je ovo nadoknadio odlično napevanim višeglasjima kakva možemo sresti na ranim ostvarenjima sastava America ili Crosby, Stills, Nash & Young. Svi dobro znamo da bez bolesti nema umetnosti, tako da nam se može učiniti da ovom albumu nedostaje snaga jakog frontmena – što u ovom slučaju i nije previše bitno. Ako ste voleli Majke, zavolećete i bend Zorana Čalića.
Što bi rekao moj rokenrol mentor Cele Dunđerski: “Pripalite šta imate” i uživajte u ovom izdanju koje će se slušati još dugo nakon objavljivanja!
Branislav Smuk
www.terapija.net