Ponekad me Neil Young u potpunosti zbuni. Baci me u kompletnu konfuziju. Da li je genije ili budaletina ili se samo dobro sprda i na tome zarađuje dobre pare? Iskreno, i pored svih godina koliko pratim njegov rad, ponekad sam u dilemi. Ovaj novi album je tek jedna velika nedoumica. Ne znam što da mislim. Preslušavam ga več četvrti put (peti put) uzastopno i svaki put ga čujem drugačije, ali ne za nijansu, već u potpunosti, kao da su to neke druge pjesme svaki puta kada se disk vrati na početak. Skoro u potpunosti bez one njegove karakteristične melodije akustične gitare i usne harmonike (sem u „Light A Candle”), mnogo siroviji i suvlji nego njegovi posljednji radovi i više nalik na buntovne radove iz osamdesetih godina, „Fork In The Road” nije jedan od onih nezaboravnih albuma koji izazivaju bujicu emocija, i neće zauzimati počasno mjesto u kolekciji, ali će ga svaki fanatik Neil Younga voliti zbog njegove nekonvencionalnosti, zbog nesalomivog duha pa i potpuno neviđene ideje iza koncepta (a koncept jeste). Ali kakav je taj koncept, ja vam to stvarno ne znam opisati, i ne želim, i jedino vam mogu reći da će ga putnici i avanturisti brže shvatiti. Ako vas je volja, poslušajte ga. Ja sam trgovao original, zasebno izdanje sa DVD-em, i nakon, evo sada već šestog preslušavanja, nije mi žao niti jednog centa … usput, „A Fork In The Road” je nešto poput našeg „na raskrsnici života” …
Nikola Franquelli