Za početak da te pitam, bend u kojem trenutno radiš je Autopark. Za one koji ne znaju reci nam kratko o čemu se tu radi?
Radi se o jednom vrlo zanimljivom bendu koji traje na srpskoj muzičkoj sceni već 10 godina. Volim da kažem da sviramo gitarski pop, a bend je, od svog nastanka, crpeo inspiraciju iz pravaca kao što su shoegaze, post rock i muzike bendova alternativnog/indie izraza iz 90-tih. Posle više personalnih promena, bend se ustalio u sadašnjoj postavi od 2008. godine, kada smo se bendu pridružili basista Milan Bogdanovic (I Duhovi) i moja malenkost, pored dugogodišnjih članova Ognjenke Lakićević (vokal), Nikole Berčeka (gitara), Dušana Lopušine (gitara) i Aleksandra Sivačkog (klavijature) sa namerom da napravimo treći album po redu ‘Sve Dalje’ koji smo sami izdali krajem 2009 godine. Album je naišao na pozitivne raeakcije kako kritičara tako i publike u Srbiji i regionu i omogućio nam da odsviramo zavidan broj koncerata u ovoj godini i time skrenemo više pažnje na naš rad. Album ‘Sve Dalje’ je promovisan u vidu spota ‘Pucketanje Prstima’ i nastupima u emisiji ‘Jelen Top 10′ gde su nam vrata bila dodatno otvorena ka širem auditorijumu. Sve više sam siguran da bend dobija pažnju koju zaslužuje i u vremenu ispred nas očekujemo nove nastupe kao i završetak rada na novom materijalu koji će imati nešto drugačiji zvuk nego na prethodnim izdanjima. Nove pesme radimo sa istim producentom Saletom Jankovićem. Uostalom, proverite naš sajt http://www.autoparkband.com/ i naći ćete live snimak iz Doma Omladine iz marta ove godine. Bili smo gosti na koncertu Velikog Prezira. Tu su i recenzije iz sekcije ‘Press-a’ koje su ispratile album ‘Sve Dalje’. Možete proveriti i datume nastupa koji slede, pa ako ste u blizini, svratite.
Oni koji prate muziku znaju da si svirao u mnogim kultnim srpskim grupama Batman, KZU, Del Arno, KKN, Pressing, Eyesburn, Partibrejkers, Lira Vega… svaki bend je i žanrovski i svirački drugačiji. Koji te je period kao muzičara najviše izgradio i šta je od ovih bendova najbliže tvom temperamentu i sviranju?
Da ne budem neiskren, svi nabrojani bendovi su bili vrlo bitni za moje muzičko sazrevanje. Shvatio sam da je svaka različitost koja je ponuđena u tom trenutku bila izuzento poželjna i veliki izazov. Svega toga nisam bio toliko svestan jer sam bio mlađi i neiskusniji, željan dokazivanja. Prenoseći iskustva iz jednog benda u drugi, pokušavao sam da zvuk novog benda obogatim, naravno, sve u skladu sa onim što se tražilo od mene kao bubnjara. (izuzev grupe EYESBURN gde sam bio angažovan kao perkusionista). Stvarno bi bilo šteta da to nisam radio, jer bi značilo da muzika koju sam svirao sa svakim prethodnim bendom nije imala nikakvu težinu i da ništa nisam naučio. Svoj stil sam gradio kroz probe i spremanje novih pesama za snimanja koja su usledila. Mislim da je najveći žanrovski šok izazvao odlazak iz KZU u Del Arno bend, jer iz jednog garažnog benda prelazak u rege vode nikog ne može da ostavi ravnodušnim. Mogu reći da sam sviranjem u bendu sa 12 članova naučio da slušam druge muzičare što sam kasnije obilato koristio u radu sa ostalim grupama. Danas kada pogledam spisak bendova u kojima sam svirao, malo mi sve izgleda nestvarno, jer su sve to bendovi koji imaju ili kultni ili legendarni status što samo potvrđuje ozbiljnost i posvećenost sa kojom sam morao da se nosim u više od dve decenije karijere. Mogu da kažem da sam imao sreće što sam imao priliku da sviram, delim dobre i loše trenutke sa muzičarima u svim gorenavedenim grupama.
Kako si se zainteresovao za rock i kako si počeo da sviraš?
Ne znam kako sam odabrao da sviram bubanj. Čini mi se da je bubanj, nekako, odabrao mene jer sam kao klinac bio ‚zalepljen’ za taj instrument ničim izazvan. Za muziku sam se zainteresovao besomučnim slušanjem ploča koje smo imali kod kuće i gledanjem koncerata koji su se emitovali na 2. kanala dršavne televizije, a kasnije gledanjem video kaseta. Imao sam sreću da sam odrastao u jednom zdravom okruženju, gde je praćenje muzičkih trendova bilo jako poželjno još u osnovnoj školi. Puštajući ploče, pokušavao sam da sviram pesme koje sam u tom trenutku slušao, oponašajući sviranje bubnjeva, zamišljajući da sam baš ja odsvirao sve te pesme. Dakle, ‚air bubnjevi’ koji su me kasnije odveli na prvu probu u svom tinejdžerskom dobu i to sa bendom Kazna Za Uši koji će se kasnije ispostaviti kao jedan od najbitnijih bendova u mojoj karijeri. Inače, sa Ivekom sam odrastao u istom kraju na Novom Beogradu, pa je to nekako bila i sudbina koja nas je kasnije spojila u radu na albumu ‚Ispod Zemlje’. Tadašnji bubnjar nije mogao da dođe na jednu od proba, a pošto sam bio redovni posetilac istih, ukazao mi je tu čast da po prvi put sednem za bubanj, ‚odvojim’ bas bubanj od doboša bez ikakvog prethodnog susreta sa instrumentom, i dozivim nešto što će kasnije biti neodvojivi deo mog života. Za bavljenje muzikom, vrlo je bitno da budeš na pravom mestu i u pravo vreme. Ozbiljna lutrija.
E sad paralela, tada kada si sjeo za bubanj i počeo da sviraš i danas kada imaš toliko staža, šta je po tebi bitno da čovjek posjeduje kada je ovaj instrument u pitanju i šta je to što bi svaki bubnjar trebalo da „unese” u bend?
Naravno, ljubav prema muzici i stvaranju. Upornost. Nije mi padalo na pamet da odustanem do dana današnjeg. Snaga. Sviranje bubnja je ozbiljna fizička aktivnost. Ozbiljnost. Svaku probu, koncert, snimanje uzimam kao nešto što mora da se iskoristi do samog kraja, ozbiljno, jer nikada ne znaš šta se može desiti u tom trenutku koji jako brzo prođe. Odlučnost, jer mi se čini da se dosta ta pozicija podcenjuje bez pravog razloga. Odgovornost, jer se ‚kuća pravi od temelja’, a sviranje bubnja određuje karakter snimljenih pesama koje ostaju za ceo život kao i kvalitet koncerta koji izvodiš. Poštovanje dara i radost zajedničkog stvaranja. Ludilo. Ovo neka svako protumači na svoj način.
Koji su to bendovi na kojima si odrastao, vidjeh da su Ramonesi dosta zastupljeni?
Kao što sam prošao kroz dosta bendova, tako sam i slušao različite muzičke pravce. Ono što sam slušao kao klinac, to je možda i najvrednije u formiranju mog muzičkog ukusa. Kada sam počeo da se opredeljujem, prvo je bio punk u svom naletu sa kraja 70-tih i početkom 80-tih. Neizostavno ‚Sex Pistols’ i ‚The Clash’, zatim ‚The Jam’. Privukao me je u jednom trenutku i ska preko grupe ‚Madness’. Ranije su se licencno izdavale ploče kod nas i za jedan rođendan mi je dopala ploča ‚Motorheada’ ‚Another Perfect Day’. Bilo je tu i heavy metala kroz opus ‚Judas Priesta’, a onda otkrivam ‚Ramones’ i njihov album ‚It’s Alive’ koji je, po mom mišljenju, najbolji live album. ‚Ramones’ svojim stavom i izgledom trasiraju put ka totalnom idolopoklonstvu koje traje do danas. Jednostavnost i muzikalnost kroz tri odsvirana rifa su neprevaziđeni kao i energija njihovih nastupa i sam imidž. Nije mi stran ni old school hip hop iz 80-tih kao i reggea i dub. ‚Nirvana’ me je oduvala na početku 90-tih. Veliki sam fan grupe ‚Dr. Feelgood’. Od domaćih bendova tu su ‚Partibrejkersi’ prva tri albuma najviše, a rad ostalih domaćih bendova sam tretirao više na nivou singlova nego albuma. Baš imam problem sa domaćim bendovima.
Koji su ti koncerti ostali u dragom sjećanju koje si odsvirao?
Svi oni koncerti koji su bili granični u postizanju još boljeg kvaliteta, nivoa ispod kojeg jedan bend ne bi smeo da ide. Da li je to mali klub ili ‚Main Stage’ na ‚Exitu’, prosto mi nije bitno. Bitno mi je da se posle svakog koncerta osećam da sam uradio nešto dobro bez obzira da li smo u tom trenutku zadovoljni samim nastupom. Ipak, sviranje novih pesama po prvi put na koncertu i reakcija publike je neopisivo osećanje. Kada čujem aplauz onda znam da trud nije bio uzalud.. Hm, možda koncerti ispred svetskih muzičkih legendi i muzičara čiji rad poštujem? Da li ima bolje prilike da budeš u jednom takvom društvu plus da deliš binu sa njima? Bilo je dosta koncerata u mojoj karijeri, a svi oni nose različito uzbuđenje pa mi je teško da se opredelim.
Kako gledaš na svjetsku muzičku scenu, da li je kvalitetna kao i ranije, i šta misliš na konto toga o balkanskoj sceni i koliko je pratiš?
Što više vreme prolazi, sve se vraćam nekako ‚unazad’ tj. dopada mi se muzika koju sam slušao kao klinac. Valjda to tako ide u životu. Sigurno je današnja svetska muzička scena kvalitetna. Nemam preteranu žeđ za novom muzikom, a otkrivanje nove muzike sam prepustio čistom slučaju kao, recimo, što sam pronašao bend ‚Revolution Mother’ preko soundtracka za film ‚The Hangover’. U ovom novom tehnološkom dobu gde je internet neodvojiv deo života, možeš odmah da saznaš nešto o bendu koji čuješ u raznim situacijama i ta dostupnost podataka mi se sviđa. Ranije si čekao neko novo izdanje nestrpljivo, pa dok ti stigne ploča iz inostranstva i njen put do gramofona, to je uvek nosilo jednu neponovljivu uzbudljivost. Danas CD formati, po meni, nisu više toliko uzbudljivi kao ploče i tretiram ih kao ‚vizit karte’. Kada držiš omot neke ploče stvarno imaš osećaj da držiš nešto konkretno u rukama. Nove ploče su bile i povod za druženja, a sada te čeka gomila ‚skinute’ muzike sa neta koju ne možeš čestito da preslušaš. Čini mi se da nove generacije nemaju toliku želju za istraživanjem tj. da saznaju ko je bio inspiracija za muziku njihovog omiljenog benda i da se vrate u blisku prošlost. Što se tiče scene u regionu, ne znam da li bih mogao da izdvojim nešto zanimljivo. Vidim da je u Srbiji u poslednje vreme scena živnula, dosta se novih imena pojavilo, ali ništa me nije toliko zainteresovalo. Svi mladi bendovi koji su danas aktuelni dosta se furaju i na talasima hajpa što može da predstavi bend u nekom drugom svetlu. Mene interesuje koncertni učinak. Bitno je da ima novih prostora gde može da se svira i što je jako bitno, koncerti dolaze u prvi plan i čini mi se da se ponovo vraća vreme kada ce muzičari, a ne kompjuteraši-muzičari, biti ponovo na ceni.
Ono što je meni ostalo u neizbrisivom sjećanju je legendarni koncert D.A.B. na bazenima ‚25. maj’. Reci mi od kud ideja za koncert baš tamo i da li je bilo najava da se taj koncert eventualno pojavi kao DVD izdanje?
Koncert koji smo svirali na bazenima ‚25. maj’ je bio vrhunac promocije albuma ‚Reggeaneracija’ 1997. godine. Del Arno Bend se uvek trudio da svoju publiku iznenadi na pravi način i to im je uvek uspevalo. Tada smo bili jedina grupa koja je svirala rege u pravom smislu te reči. Pala je odluka da napravimo binu koja do tada nije bila viđena. Bina je izgledala kao neka džungla sa vodom ispred nas. Koncert je sniman, ali se taj snimak nije pojavio do ove godine kada je procureo na You Tube. Koncert, nažalost, nigde nije emitovan, jer je nekakvim ugovorom bio vezan za produkcijsku kuću koja je snimala taj koncert. Da je emitovan, možda bi i karijera tog benda danas izgledala drugačije. Moje zadovoljstvo je još veće. jer sam tada delio binu sa izuzetnim muzičarima kao što su Kojot iz EYESBURNA i Zoja iz LIRA VEGE, kao i sa brojnim gostima kao sto su Kornelije Kovač, K2, članovi grupe Sunshine, Paganke. Pogledajte koncert na ovom linku pa procenite sami http://www.live-e.tv/video-prilog/etv-23-02-2010/del-arno-band. Da li će izaći na DVD-u? To ne znam, ali ne bi bilo loše da se to desi.
Za sve one koji sviraju ili bi da počnu da sviraju bubanj, da li možeš reći par savjeta?
Prosto, ne budite sujetni! Sujeta ubija dobre odnose u bendu, a ima je na pretek. Slušajte šta sviraju ostali muzičari u bendu! Bez dobrog slušanja ne možete čuti sitne detalje koji mogu dosta toga da razreše. A kako se baviti muzikom ako se muzilari međusobno ne slušaju? Vrlo rasprostranjena pojava, nažalost. Pokušajte da na probama vežbate 20-30% sporije da bi na koncertu ublažili uzbuđenje koje može da dovede do ubrzavanja tempa. Vežbajte! Čuvena‚10% talenat, 90% rad je istinita. Koga mrzi da nosi bubanj, bolje da ga ne svira. I naravno: koncentracija, konzistencija, dinamika, tempo.
Po tebi koji je najbolji bend koji si gledao uživo?
Najbolji koncert koji sam gledao do sada su Rolling Stones na Ušću. Nije mi to najomiljeniji bend, vrlo poštujem sve što su uradili do sada, ali želja za sviranjem u tim godinama me je oduševila. ‚Burning Spear’ na festivalu ‚Echo’ u Beograda gde sam nastupao sa grupom Eyesburn., kao i koncert pre Lee Scratch Perry-ja. Zatim, koncert legendarnog Chuck Berrya u Zagrebu kada sam svirao sa ‚Partibrejkersima’. ‚The Bellrays’ na Exitu, kao i Paul Weller i ‚Sex Pistols’. ‚Arctic Monkeys’ i ‚Queens Of The Stone Age’ u Chicagu. Ovo može besomučno da se nastavi, nije fer. Ono što je meni bilo bitno je da sam se na koncertima koje sam gledao trudio da pokupim svaki detalj i naučim nešto novo sa namerom da kasnije pretočim u sopstvene nastupe. Koncerti za mene imaju pored zabavnog i edukativni karakter.
Najveći peh koji ti se dogodio dok si svirao, da li se sjećaš nekog?
Nije mi se ništa spektakularno desilo u tom smislu do sada čega bih se sećao.
Top 5 bubnjara na svijetu su…
Ja bih 7 ako može…
1. John Bonham
2. Keith Moon
3. Dave Grohl
4. Tommy Ramone
5. Ringo Star
6. Buddy Rich
7. Animal iz Muppet Show-a (ako se računa u bubnjare)
Kao i sa koncertima, teško se odlučiti. Volim bubnjare koji su jednostavni u svom izrazu, ne previše spektakularni i koji urade prave stvari na pravom mestu.
Za kraj Dejane, reci gdje ljudi mogu nabaviti albume Autoparka i koje su to adrese gdje mogu naći svešto ih zanima o bendu.
Album ‚Sve Dalje’ smo sami štampali i mislim da više nemamo nijedan primerak. Da li ćemo uraditi još jedan tiraž, ovog momenta ne mogu da kažem, ali nije isključeno. Korisni linkovi:
http://www.autoparkband.com/
http://www.facebook.com/autoparkband
http://www.myspace.com/autopark
http://twitter.com/#!/autopark
http://www.youtube.com/watch?v=PxgSeZ_NAE8
http://www.youtube.com/watch?v=ONDkjyz8y-E
http://www.youtube.com/watch?v=dPNq2l2ynbI
kontakt: autopark.bg@gmail.com
Nadam se da ćemo uskoro gledati tebe i Autopark u Crnoj Gori! Hvala za intervju!
Pozdrav svima u Crnoj Gori i nadamo se skorom koncertu! Nema na čemu i sve najbolje!
razgovarao: ĐorđepunX