Bojana Bulatović – Bo, koncertima u sklopu Premotavanja koji će se održati u Nikšiću i Podgorici, prvi put nastupa u Crnoj Gori. Karijeru je počela blic pojavljivanjem u Novim doživljajima Zelenog Zuba, da bi druženje i odrastanje sa Kojom, Antonom i ostatkom kultne beogradske ekipe kanalisalo njen muzički put. Iza sebe ima dva albuma: Mene treba ovaj grad baš ovakvu kakva sam sad i Kapetane gde si?
Pročitao sam negdje da je tvoja prva javna epizoda bilo pojavljivanje u „kako je propao Rokenrol”. Je li to urbana legenda, ili…
Haha, živa istina od nekoliko sekundi, bila sam u grupi putnika koji se švercuju u tramvaju i koje zamalo da uhvati Super Ridža koga igra Kosta Bunuševac, ali ah, kakva sreća, Zeleni Zub zaustavlja tramvaj i mi izlećemo iz njega i smejemo se zlom čoveku, opet smo ga pobedili…
Možeš li napraviti neki presjek kako su se odvijale stvari do izlaska prvog albuma „Mene treba ovaj grad baš ovakvu kakva sam sad”?
Moj prvi izlazak u javnost sa autorskom muzikom se odigrao u okviru dečije emisije “Ko, jel’ ja?” na gradskoj televiziji Studio B gde sam bila zadužena za songove. Pisala sam ih noću a ujutru uživo izvodila zajedno sa decom, predivno iskustvo. Imala sam veliku motivaciju da se ozbiljnije posvetim muzici, međutim počeo je rat na prostorima bivše Jugoslavije, sve se nekako raspalo, mene je život odveo na neku drugu stranu… Kada je sav taj užas prošao, pukao mi je film i ponovo sam uzela gitaru u ruke, pesme su izlazile iz mene, osećala sam da ponovo dišem, da sam živa… U klubu Kuglaš sam dobila termin da jednom nedeljno nastupam, i tu sam, pored obrada nekih omiljenih mi numera, izvodila svoje pesme, osetila kako ljudi reaguju na njih. Nije prošlo mnogo i već je bilo materijala za album.
Vjerovatno očekivano, na njemu je prisutan Koja. Koliko je on prisutan u oblikovanju tvog zvuka?
Koja i ja se znamo još od osnovne škole, tako da je on dolazio u Kuglaš da me podrži, ali, na moju sreću, ono što je čuo dovoljno ga je zaintrigiralo da se aktivno uključi u priču. Predložio je da počnemo da radimo album, da to bude spoj lupova i akustične gitare, probali smo kako zvuči i jako nam se dopalo, i krenuli smo u kreativni proces. On je autor lupova, aranžer i producent, odsvirao je i nekoliko solo deonica na gitari… Sve u svemu, smatram ga “direktno odgovornim” za realizaciju i izlazak albuma. Naša saradnja od tada ne prestaje.
Osim njega na tvojim pjesmama gostovali su i drugi zanimljivi ljudi iz svijeta rokenrola.
Da, to su sve prijatelji koji su nesebično pomogli i neizmerno sam im na tome zahvalna. Anton (Partibrejkers), Zerkman i Kele (ex Disciplina Kičme), Banana (Električni orgazam), Željko Nikolić (Roze poze), Manja Đorđević (Disciplin A Kitschme).
Album je izašao kada je Beograd zapao u politički haos. Koliko je to uticalo na materijal, ali i tvoj dalji rad?
Da, nesretno vreme, ubili su premijera Zorana Đinđića i sve je bilo u znaku toga. Uticalo je, kao i na sve ostalo u životima svih nas, taman smo se ponadali da se nazire neka svetlost, ali Balkan je ovo. Šta reći što već nije rečeno mnogo puta? Politika na način kako se shvata i sprovodi u ex YU je i dalje glavna tema naših života, što samo pokazuje koliko smo još uvek daleko od nekog normalnog bivstvovanja. Jedini način da se spasiš svega toga je da nađeš način da se izraziš i ispuniš, da radiš ono što voliš i tako barem malo utičeš i na sebe i oko sebe. Što bih svakom preporučila.
Ipak, „Kapetane gde si?” koju godinu kasnije je nastavio priču sa debi materijala. Tih godina si bila prilično prisutna. Kako danas izgledaju ti dani?
Drugi album je takođe bio nov proces, odlučili smo se za “bend svira uživo” koncept, pridružili su mi se Saša Furunović i Rade Vulić iz Popečitelja, Koja je aranžer i producent, u pomoć ponovo stižu Anton, Banana i Manja, izlazi album, sviramo, šta ćeš lepše, čista radost!
Odavno te nema sa novim albumom. Šta je uzrokovalo toliku pauzu?
Pauzu je uzrokovala činjenica da se od nečega mora živeti, a da to u mom slučaju nije moguće ostvariti muzikom. Posao kojim se sada bavim iziskivao je pre svega mnogo učenja i dosta angažovanja koje mi jedva ostavlja vremena za muziku. Ali ne žalim se, moglo je biti i gore.
Kako se snalazite u ovom današnjem digitalnom muzičkom okruženju? i kakvi su planovi za nove pjesme?
Pa snalazim se nekako, haha. Svako vreme nosi svoje, treba sagledati prednosti toga i iskoristiti ih na najbolji mogući način. Samo se ne treba izgubiti u tome, muzika je najvažnija i to ne treba zaboraviti.
Nove pesme se naslućuju, imam dosta ideja, malo još fali gore pomenutog vremena da se krene ozbiljnije u novu priču, ali biće… O tome ćemo više da pričamo kada bude realizovano… Trenutno oživljavam koncertne aktivnosti u sklopu čega je i ova (prva) poseta Crnoj Gori. Nastupam sa kolegom bubnjarem Radetom Vulićem (Disciplin A Kitschme, Popečitelji), to mi je veliko uživanje i motivacija da nastavim dalje.
Gotovo sve naše goste pitamo šta misle o muzici danas, pa evo isto pitanje i za Bo.
Muzika je moja najveća ljubav, uživam u njoj kako juče tako i danas. Juče nosi sa sobom puno proživljenih epizoda i emocija, danas donosi nova uzbuđenja. Mogućnost da čuješ skoro sve što je snimljeno na planeti je neverovatna, i treba znati uživati u radosti otkrivanja bendova i autora koji ti prijaju. Za one koji muziku doživljavaju kao novi model patika koji se mora nabaviti svake godine – muzička industrija radi punom parom. Ali dobro, to neka ne bude naša tema danas, haha. Što se tiče domaće scene, radosna vest je da se ona polako oporavlja, sve je više novih bendova i autora , dobijaju sve veću pažnju, iskreno verujem u bolju budućnost.
DL