Skoro ste izdali album prvijenac, reci nam nešto više o tome?
Album ima 11 pesama, sniman je od februara do juna 2009., a produciran je do novembra. Snimatelj je bio Aleksandar Popović Popke, produkciju su radili Igor Lagundžić, Vlada Burić i naravno mi. Mastering je radio Uroš. Muziku i tekstove smo pisali naravno mi.
Kako bi opisala žanrovski muziku koju stvara i svira tvoj bend?
Na jednoj probi kad smo diskutovali o tome lupetali smo gluposti i palo nam je na pamet kao “nu metal”, pa “grunge” i onda smo došli do “nu grunge”. Tako da eto, to bi mogao biti najbliži opis.
Sami ste izdali album, zašto ste se odlučili na taj korak?
Zato što mislimo da niko više ne kupuje diskove, a i što se tiče distribucije mislimo da to u Srbiji više nema smisla. Uradili bi to eventualno “preko”, imamo neke kontakte pa ćemo videti da li ćemo dobiti pozitivan odgovor. Ako ne, drugi album ćemo izdati u našoj produkciji ponovo. Aktuelni album ćemo postaviti na naš oficijelni sajt www.cannotband.com. Postavićemo link za free download, a album će moći i da se poruči na kućnu adresu.
Šta predstavlja naziv albuma “3:33”?
Tri pesme na albumu traju tačno tri minuta i trideset i tri sekunde, što je ispalo potpuno slučajno i to nam je bilo baš zanimljivo. A i mislim da svakako bolje zvuči nego da je album dobio naziv po nekoj od pesama.
Zašto ste se odlučili za tekstove na engleskom i misliš li da to može predstavljati barijeru kod domaće publike?
Mislim da ne predstavlja barijeru. Odlučila sam se da pišem tekstove na engleskom zato što mi više odgovara od maternjeg, a i više sam uzora imala među stranim nego među domaćim vokalima. Takođe, jedan od razloga je i taj što kad pevam na srpskom jeziku ne mogu nikako da se oslobodim beogradskog akcenta 😀
Znači li to između ostalog da pucate i na publiku van ex-Yu teritorije?
Naravno. Samim tim što ja mogu da slušam muziku iz recimo Azerbejdžana, tako će neko imati priliku i nas da razume u bilo kojem delu sveta
Da li imate kakve kontakte sa ljudima koji se bave muzikom van Balkana?
Što se tiče sviranja imamo neke varijante, ali o tom potom, to treba na proleće da se desi. Imali smo pre toga kontakte sa jednim studiom u Los Anđelesu tj. sa jednim producentom odatle. Sa njim smo imali super priču i on nam je ponudio za jako male pare da nam odradi ceo album. Ali s obzirom da smo mi već imali aranžman sa nekim prijateljima ovde, ostavili smo to za drugi album.
Što misliš o “Novoj srpskoj sceni”?
Sve najbolje. Ne znam zapravo na šta tačno misliš, ja to posmatram mnogo šire.
Mislim prije svega na bendove koji su malo više promovisani od strane par ekipa kao što su Popboks, Odličan hrčak, B92,…
Meni je drago da bilo ko ima prostora za promociju u našim medijima. Loša je situacija, ljudi su navučeni na “reality show” fore i ja se nadam da neko gleda npr. “Gruvanje”. Meni je “Gruvanje” super emisija. Ja inače ne gledam TV, ali imala sam priliku da vidim o čemu se radi i recimo za “Jelen Top 10” nisam znala dugo vremena.. “Gruvanje” mi je bolja opcija, jer bendovi sviraju uživo. “Jelen Top 10” mi je više šminka, sa tom velikom reklamom iza benda… Nije po mom ukusu, ja recimo ne bih mogla da se pojavim tu i da pevam na plejbek.
Dosta starijih srpskih bendova često govore da je prije 10 godina što se tiče medija bila bolja situacija nego danas.
Naravno da je bilo bolje ranije. Imali smo “Dodatno ubrzanje”, imali smo “Garažu” na RTS-u, “Paket aranžman”, pa se Metropolis pojavio sa svojim emisijama u kojima su promovisani domaći bendovi… To je bilo značajno vreme za scenu i naročito za underground bendove. Metropolis se u suštini najviše bavio tom underground scenom. Snimali su sve što se dešavalo u Domu omladine, SKC-u, Akademiji… Tako da je to bilo baš dobro vreme za scenu. Dok je sada sve svedeno na dve emisije. I eto, ljudi gledaju taj MTV, tu je jedva sat vremena posvećeno domaćim bendovima i uglavnom se vrti muzika za šire mase.
Zar nije logično da poslije pada Miloševića stvari budu bolje?
Pa problem je uopšte sa politikom, svako ko misli da može da promeni sistem postaće samo deo istog. Suludo mi je da pomislim da je moglo da bude ikako bolje. Može da bude samo gore, jer u suštini konci nisu u našim rukama. Stvar je vrlo jasna, mi smo mnogo osakaćeni.
Često si u Crnoj Gori, družiš se sa članovima nekih crnogorskih bendova… koliko uspijevaš da ispratiš crnogorsku rock “scenu” i što misliš o njoj?
Ja sam veoma ponosna što sam upoznala toliko ljudi i drago mi je da postoji aktivna scena u Crnoj Gori. Volela bih da ste, naravno, više povezani međusobno. Kad bi ste se samo malo više udružili da napravite malo širu scenu to bi bilo sjajno. Takođe se nadam da ćete da pravite češće koncerte, pošto sam čula da svirke baš nisu česte. Bendovi su po meni fenomenalni i mnogo mi je drago što se neguje taj neki zvuk iz devedesetih koji ja lično preferiram. Super mi je što se bendovi kao što je Shin-Ei slušaju i ljudi znaju za njih, za Qteru, za Autogeni Trening… Autogeni Trening mi malo vuče i na taj neki domaći rock, a la Bjesovi, ali naravno na skroz specifičan način, pogotovo sa tim njihovim ponavljanjem reči. Super su vam bendovi i volela bih da imam priliku češće da ih slušam uživo.
Svirali ste samo jednom do sada u Crnoj Gori, možemo li vas očekivati uskoro ovdje ponovo?
Nažalost samo jednom i ja se nadam da ćemo na proleće doći da prezentujemo naš novi album.
Pošto znam da redovno pratiš koncertnu scenu u Beogradu, koji koncert ti je bio najbolji prošle godine?
Minor Threat. To je bilo negdje u martu, čini mi se i to je bilo super. ProPain je bio fenomenalan, kao i predgrupa iz San Franciska, zaboravila sam kako se zovu. Skunk Anansie, to je isto bio predobar koncert. Fenomenalna energija, zvuk nije bio ništa posebno, ali ta njihova energija je nadomestila sve tehničke manjkavosti. Ja sam jako volela Skunk Anansie kao klinka u osnovnoj školi, pa tako i dan danas, i meni je to bio vrhunski ugođaj.
Ispričaj nam neku zanimljivu anegdotu sa vaših svirki
Ima jedan događaj kojem se uvek smejemo. To je čak i snimljeno. Desilo se nedavno u Banatskom Sokolcu gde smo svirali sa još par bendova. Uroš, gitarista, se na samom početku svirke, nije prošlo ni 15 sekundi, sapleo o monitor i pao na sred bine između monitora i pojačala. Narodski rečeno, prosuo se. Ja sam ga pogledala i krenula da umirem od smeha u sred pesme.
Koliko vam je teško da organizujete svirku van Beograda? Čini mi se da je ta scena nekako podjeljena u fazonu da se beogradski bendovi drže samo Beograda gdje vrlo često nastupaju, a “napolje” skoro da ih nema. I obrnuto.
Koliko mi je to čudno, isto toliko mi je i jasno, jer to su uglavnom drugarske varijante. Kontakti među bendovima se održavaju na prijateljskoj osnovi i to jedino tako funkcioniše jer imamo problem sa menadžeringom. Nema ljudi koji to znaju da rade, i pritom da to dobro rade. Ja bi naravno volela da je drugačije, ali tako je kako je. Danas neko ko odluči da organizuje neki koncert, festival, nudi bendovima samo piće i svirku. Tako da je to dosta tužno. Kad putuješ u drugi grad moraš imati troškove, a naravno niko ne želi da bude u minusu i pritom da ne zna da li će biti isplaćen, da li će koncert biti dobro organizovan, itd. Ja bih volela da mogu samo da sviram, da ne moram da budem i menadžer svom bendu, ali drugačije ne može, sve se svodi na kontakte i preporuke od čoveka do čoveka.
razgovarao: Stefan