Jeste, koncert Smaka na Ušću bio je čista emocija, i ne mogu i ne želim da na to gledam drugačije, kao na puki muzički događaj. U nekim teškim i brutalnim vremenima i muzika Smaka nam je bila i utočište i poslednja linija odbrane.
Predati zaboravu tu činjenicu, značilo bi da smo iz sebe vječno odstranili vremena kada smo pokušavali suncu skinuti oreol, i da se nemamo čemu vratiti. Na to nemamo pravo, ni zbog sebe ni zbog onih koji su s nama, tada i danas, prošli čitav ovaj put. Tako je bilo i u Beogradu 20. juna, valjalo je još jednom s istim žarom sve preći i biti dio sjećanja. Zato su bespredmetna naklapanja, u kojima i sam učestvujem, o broju prisutnih na Ušću, da li je ozvučenje moglo biti bolje, imaju li Boris I Točak snage da stoje na sceni, da li je Najda uopšte bio potreban, da li je koncert mogao trajati duže, i sl. To su teme za neki uobičajeni suvoparni raport.
Nije potrebno taksativno nabrajati utiske, to je ionako stvar ličnog. Međutim, neki presjek treba napraviti, izdvojiti nekoliko detalja. Prije svega, plijeni taj profesionalizam koji je, i pored pauza u radu, ipak očuvao ovaj bend sve ove godine, a u taj profesionalizam i ozbiljnost mogli smo se uvjeriti i danima ranije u najavama koncerta na Ušću, a posebno je bio evidentan na samom koncertu u pristupu svakoj pjesmi i načinu na koji su odsvirane. Bendu posebno treba odati priznanje na kolegijalnosti, na onom uvodu, putovanju kroz vrijeme, omažu jugoslovenskim bendovima koji su pisali istoriju rokenrola. (Na stranu to što nekima u ovom uvodu nije bilo mjesto.) A onda, pojava Dada Topića, i potpuno neočekivano izvođenje legendarne ,,Zašto ne volim sneg”, zatim ,,Nebo je samo drum bez dna” i ,,Na Balkanu”… I ovo je možda i poslednji put da se zajedno na sceni nađu Boris i Dado… ,,Južni voz”, ”Satelit”, ”Biska 2”… Naravno, momenat koji je srušio i ono nešto preostalog ,,racionalnog” je ,,brutalno” uvezivanje ,,El Dumo” i ,,Blues u parku”, kada jedna za drugom udaraju pečate po svakoj generaciji, po svemu što se desilo, i što nije. Za mene je posebno impresivan taj odnos na relaciji Smak-Kragujevac, koji je bio prisutan tokom čitave svirke, ta bliskost sa onima koji ih u stopu prate decenijama. I zato nije slučajna ta želja da se počne sa onakvim ,,video” uvodom i da ,,Šumadijski bluz” bude najavljen sa onakvom težinom, jer Smak jeste prvo priča Kragujevca i Šumadije, a onda i svih drugih koji su se, neki skoro, a neki odavno, ukrcali u južni voz… Poslednje ukrcavanje, trenutak kad su potpuno isto odlazak i povratak.
Ovo što se desilo na Ušću nadilazi priču o običnom, jednom od koncerata. Sve je podsjećalo na nešto mnogo dublje, na oproštaj, odlazak. Kao da je Smak svirao u ime svih onih koje tako dugo čekamo, a koji se više neće pojaviti, u ime onih koji su otišli još u vrijeme nastanka Smaka, onih koji su se otisnuli osamdesetih, onih koji su nestali devedesetih… I pošto smo nemoćni da zadržimo nešto što neumitno odlazi, emocije i sjećanja su nam sasvim dovoljni, i jedino oružje u borbi sa vremenom.
I bilo je sasvim dovoljno, za malo, malo sreće…
Hvala Nešu, Ćubi, Dulu V. i Dulu B. što smo ovih dana još jednom prelistali stranice našeg vremena.
Jole Vučurović