Teško da se pred vašim očima mogao razvijati ružniji prizor prvog festivalskog dana od onog koji smo na prilazu Krupcu vidjeli juče. Korjenje, sada već famoznih topola virili su na svakih desetak metara, a između njih mokri šatori. Samo su najuporniji pokušavali da nađu par suvaraka, zapale ih i na njih bace jučerašnji ručak. Ako je nekad u ovim krajevima bilo neizvjesnijeg starta jednog festivala, volio bih da znam za to.
U ograđenom prostoru ništa bolje. Sa akademskim kašnjenjem od nekih sat vremena stvari su se još peglale, kako mi objasniše prvenstveno zbog kiše, a onda i zbog mara(tonske) probe šatiranog Splićanina. Već tu se moglo skontati da će prva veče Lejka funkcionisati po principu „ko je došao, došao je zbog Džibonija, a ko nije, nije zbog njega”.
Lako je biti general poslije dobijene bitke, a kako je prije nego bitka počne, malo ko priča? Kako je svirati poslije potopa pred publikom u kojoj su šest volontera, sekjuriti, tonci, konobari i đe je više onaj mali sa točilicom, majku mu… Sve je neodoljvio podsjećalo na kadrove Morisovog Taličnog Toma u kojima neko drži bitan govor, a ispred njega se ležerno češka Lajavko dok negdje u pozadini kadar popunja elegantni lešinar. Preći nekih par stotina kilometara da bi se sviralo na ovakvom danu pred ovako brojnom publikom je u najmanju ruku deprimirajuće.
Nažalost ovo uvijek potkači nekog. Žao mi je što su to bili jako zanimljivi Užičani Ubrzo potom. Bend je zavrijedio više publike – svakako, ali šta je tu je. Probili su valjda led sa gostovanjima u ovom dijelu regiona. Možda ih vidimo uskoro u nekom klubu od ovih pet koliko ih imamo u zemlji. Bend će u zatvorenom svakako funkcionisati znatno bolje, pa makar i ne bilo ljudi.
Sledeći koji je imao vatreno krštenje u gradu piva, čelika i gumenija čizama, bile su Lutke. Power pop Beograđani ili kako neko pomenu Eva Braun za siromašne nije mlad bend kako mnogi misle. U nekim svojim ranijim dvadesetim kada sam hvatao voz sa muzikom regiona i scenom Srbije devedesetih, malo je bendova štrčalo iz te slike. Bend je u eri gitarskog pražnjenja tražio nešto malo drugačije. I našao svakako. Ovaj bend je sam po sebi mala istorija rokenrola susjedne nam države. Ima tu i Kristala i Generacije bez budućnosti, Petra Pana i Qrvi, a da li je predstavljeni Kraka – The Kraka iz Presinga, potpisnik ovih redova nije uspio odgonetnuti. U svakom slučaju bend kojiželim čuti opet u drugačijoj atmosferi i drugom gradu.
Svakako u nekom u kojem su uspjeli napraviti omanju fan bazu. Na koncu svega prošli su malo bolje od svojih prethodnika.
Publika je tvrdoglavo odbijala da se dovuče iz šatora. Ni oni koji su još putovali nijesu bili ništa manje tvrdoglavi. U takvoj atmosferi je i prošla svirka Velikog prezira. Mnogo veliki bend. Ako dobro brojim, drugi put u Nikšiću. Prvi put na festivalu. „Ljudi mene pitajuuuu šta radim, dal sam žiiiiiv”. Šta pričati, kome pričati… Okrećem se, malo ljudi, prostor se puni, tek poneko zijeva, a u obrisima usana prepoznajem riječi Velikog prezira. Odličan nastup benda koji će možda ostati među pet najboljih ovog festa. Bend je imao sve – i pjesme i svirku i volje, jedino je nedostajala prava povratna reakcija. Iako je dovoljan broj ljudi već došao, rupa pred binom je govorila sama za sebe. Šteta zbog ovoliko prosute dobre energije.
Na Vroomu sam se i sam poizmakao. Ne zato što je bend bio loš, već isključivo što je čaša bila prazna. A kad se dokopaš šanka… valjda znate kako idu te stvari. Poput Vrooma prošao je i Billy Andol koji je na fest upao sa klupe za rezerve. Ispostavilo se da je bend, baš poput Prezira, znatno tvrđi uživo nego na albumima. Svirka za peticu. Stvari zanimljive, ali se bojim da će, ne predstave li se uskoro publici, ovdje brzo pasti u zaborav. Ni jedan od ova dva benda nije pretjerano poznat domaćoj publici, iako iza sebe imaju dosta staža, no to ih nije omelo da sasvim solidno razigraju okupljene i pripreme stvar za zvijezde večeri. Ne, zvijezda nije bila skupina iz Splita, već jedna znatno šarenije, ona od Sarajeva do Sijetla. A đe je Tamni vilajet??? Bilo je na nastupu Kultur Shocka zaista svega. Starih stvari, dobro poznatih tradicionalnih prepjeva i novih numera. Za svakog po nešto. Naravno, bila je i Joooooš neeee sviiiićeeee… Moralo se, jebem li ga. Petica iz vladanja i obnavljanja gradiva. „God is busy”, „Zumbul”, „Sarajevo” sve je sjelo na prvu.
E, a onda nastaje problem za veliki broj ljudi koje znam. Đe ići tokom Džibonija. Gospodin čovjek je nakrcao prostor, odradio koncert kako se i očekivalo, poveo sa sobom Damira da i on ponovo zapjeva na Lejku, ali to ipak nije moja priča. Sa izuzetkom pjesme „Zlatne godine” koja mi je draga zbog nekih davnih logorskih vatri i gitara, ostatak nastupa sam proveo grickajući nokte iščekujući jedne druge gospodine.
Sve što mislite o Brkovima zadržite za sebe. Jeste, davno je to radio Nervozni poštar i druge priče, ali ima nešto jako važno u tome što to Brkovi rade danas. Meni lično je važan i način na koji to rade. Izokolo, ne suviše direktno plasiraju svoju muziku. A kad se upecaš i čuješ šta imaju da kažu, a posebno na koji ti način to kažu, to te udari da dobro zapamtiš. Nijesu ispustili priliku i da se posprdaju sa kolegom sa kojim su ove noći dijelili scenu, a komunikacija sa publikom je bila posebna priča. Nego, da ja vas ne bi ubjeđivao u nešto u šta mi nećete povjerovati, jer sam do sada već postao seljak, otiđite nekad otvorena uma na njihov koncert. Što se mene tiče, jedini plus one famozne odluke organizatora da se ne može napuštati koncertni prostor nakon devet sati, je taj što je za razliku od dosadašnjih izdanja, na poslednjoj svirci ostalo baš dosta ljudi. I to u tri ujutro. I to na Brkove. Ej, ima kosmičke pravde!
Saša