Prosto, jedna stvar se nameće za pisanje ovog teksta. Ovo je apsolutno album prve polovine godine, a nadamo se da će imati u drugoj polovini nekog konkurenta. U moru hiperpreslušavanja, osluškivanja audio sekvenci od 20 sekundi, konačno imamo full lenght album koji ne dozvoljava pauzu, premotavanje i preskakanje. Ovo je konačno ALBUM, pa vjerovatno ako slušate sekvencu ili jednu, dvije pjesme koje će vam drugi preporučiti i reći „kako je dobra“ budite sigurni da ćete zažaliti ako ne preslušate i ostatak.
Druga važna stvar je da zapravo nema pjesme koja će svojom hitičnosšću da nadvlada drugu. Tu dolazimo i do smisla. Ako je već full album, postoji fina gradacija tema, muzike, bitova, ritmova i melodija, pa ovo ispada stvarno kao jedno jako zanimljivo i često poučno putovanje.
Ajde onda da kažemo i zašto poučno? Prije svega jer ovako treba da zvuči jedan zreo autor! Pored reperske oštrice i betlerskog zlatnog pojasa kojeg Random ima, na ovom albumu isijava iskustvo, sagledavanje stvari jezikom koji osvjetljava i tumači. Pri tom ne zapada u banalizovanje što je često slučaj i sa mnogo iskusnijim tekstopiscima.
Ako se možda ponekad učini da odabir tema može biti osrednji, na kraju shvatate da je duboko ukorijenjen iskustveno, zasnovan na mentalitetu i sterotipima, pa tako stvara kompletnu sliku društva u kojem je i nastao.
Zbog čega ovaj album nije dosadan? Ne bavi se stvarima sada i odmah. Ne bavi se suvoparno mentalitetom, već sagledavajući prošlost, i lično i društveno, daje nam se ogroman prostor da tumačimo sadašnjost, a „bogami“ i budućnost. „Još jedno jutro se budim sa glavoboljom možda se jednom probudim sa glavom boljom“.
Ne treba pominjati možda da se lokalizam i urbanizam na ovom albumu dovode do poetskog vrhunca, pa se i pe ge rep stavlja na visoku razinu. Uostalom taj duh se osjeća dok se još ne upali plej. Slike, scene su zaista jake, a stavovi po mnogim pitanjima čvrsti i jasni. Tu je i sjajan storiteling u himni Klica u Pejton.
Osim Randoma, muzički bum je napravila ekipa knowhere2run. Jaaaako lijepo upakovani bitovi neopterećeni dodataka, a potom sjajno filovani gitarama, basovima, klavijaturama. Zaista ta kompaktnost se osjeća i daje na težini ovom albumu. Nema pretencioznosti, sve služi svrsi audio ugođaja, i na osnovu toga daje prostor da se pruži i lični sud o svemu onome o čemu Random repa.
Poitika nicht, bra’o mašino!
Vrijeme u kojima se možda i očekuje stajanje na ovu-onu stranu nemamo. Tu je samo provijavanje zajebancije na česti politički show koji svakodnevno gledamo, a koji ćete uz smiješak prepoznati. Na kraju zaista album na koji možemo biti ponosni. Kupi, slušaj, podrži! Marko kapa dolje!
ĐorđepunX