Džoni je najveće ime jugoslovenskog rokenrola, a Štulić je najveće prezime jugoslovenskog rokenrola. Pisati naširoko i nadugačko o nekome ko je uz vas čitavog života, i za koga mislite da znate sve o njemu, je nepristojno i zato ću biti kratak, u ,,parolama”.
Džoni je probudio generacije koje su bile učmale u Brozovoj prevari, opijat-socializmu, naučio ih da misle, uostalom kao i nas iz sedamdeset i neke. Da, on nas je naučio buntu i otporu, a posle je sve bilo lakše…
Džoni je neko koga možete i danas slušati, bez ,,opasnosti” da vas pojedini rok čistunci proglase konzumentom komercijalne muzike, jer kod Džonija nema komercijale, samo ideja. Ako je rokenrol stil života, onda je Džoni rokenrol. Na ljudima je da to prihvate ili ne.
Džoni je pjesnik, veliki pjesnik… Nekada, ma i sad, takmičili smo se ko zna više njegovih pjesama napamet, kao da je u pitanju Miljković, Vito, Dučić, Leso, Rakić, Drainac ili Ujević. Džoni je to društvo velikana.
Nikada nijesam htio da se odredim koji je najbolji Džonijev album ili pjesma, jer jedan album vuče drugi, a ako izvučemo jednu pjesmu i ostale odoše za njom.
Džoni je muzičar i pjesnik koji se podigao iz betona, iz neke poderane ulice, one u Beogradu, Zagrebu, ili neke druge, nebitno. On je dio svih nas koji smo odrasli i koji živimo uz sve što je kazao, i tu bih stavio tačku.
Srećno, Džoni!
Jovan Jole Vučurović