Čini se da je jalova hiperprodukcija u regionalnim muzičkim vodama odradila svoje i otupjela mnoge uši. Malo šta se od tih silnih albuma zalijepi za njih. Neproducirano ili preproducirano. One sredine je jako malo i kad se čovjek zatrpa ovim sa krajeva, nije ni čudo što ga mimoilaze nove stvari.
Upravo u takvom jednom okruženju Nebojša Antonijević – Anton kreće iz početka. Tridesetpet godina nakon onog velikog prvog praska. Anton je okupio bend koji, osim njega na gitarama i za mikrofonom, čine Robert Telčer (gitare), Dušan Ševarlić Ševa (bas) i Darko Kurjak (bubanj). Teški hipici ili Hevi Hipi Bejbi su snimili album prvijenac “Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi!” sa deset parčadi tečnog i jednostavnog bluza. Naravno, niko nije očekivao neka velika odstupanja od davno usvojenog izraza, ali je svakako zanimljivo čuti kako se na novom, vokalnom polju snalazi ovaj doktor rifologije. Ipak, malo je do sada bilo njegovih glavnih vokala, poput „Nema cure” sa Partibrejkersa iz 1988. godine.
Nadovezujući se na uvodnu priču, nije za očekivati od old school ekipe da će uraditi nešto što ne polazi za rukom novovalnim eklekticima. Spakovati zanimljiv album ili možda bolje rečeno – slušljiv od početka do kraja, jer u dobu klik-lajk-idemo dalje, takvi su postali mitska bića zaboravljena negdje početkom milenijuma.
Minimalizam rifa Anton i njegovi Hipici su uvezali sa minimalizmom riječi. Znam, po preslušavanju ćete zaključiti da bendova i albuma ovakvog profila ima već napretek, od Majki, Nafte, Degeneze, naravno Brejkersa i Škrtica, ipak neka mirnoća i iskrenost koju stari vuk donosi svojim, zamalo pa talking bluesom izdvaja ovaj album od većine pomenutih. Tu mirnoću, ekipa je unijela i u aranžmane. Maksime „ljepota je u jednostavnosti” ili „manje je više” gotovo pa doslovno su utkane u ovaj album, pa se na njemu zasigurno nalazi par „vječnih” naslova. „Malo šta” je jedan od njih. Četvorominutna melanholija u svom pravolinijskom hodu donosi više emocije i istine nego brojne druge aranžerski i svirački razigrane numere. „Suvišni”, „Brate”, „Parče” i „Lice” su svakako još neki brojevi koji hvataju brzo i ne puštaju lako.
Posmatrajući i slušajući, naravno sa strane, čini se da je muzičarima ubjedljivost obrnuto proporcionalna sa dužinom staža. Antonovi Hipici nemaju taj problem. Bilo da se bave temama koje bi vjerovatno bolje legle znatno mlađem bendu ili monolozima iskusnog otpadnika i buntovnika, pjesme su uvijek tu, jednako vaše kao i njihove.
Preslušavanje ovog fino upakovanog materijala prisjetilo me je na jedan davno pročitan razgovor u kom je Antonijević podsvjesno najavio Hevi Hipi Bejbi i njihov “Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi”.
„Čovekova priroda je takva da voli da nešto čačka, da umuljava po svome, i to često izađe na loše, ne na dobro. Tako dobre pesme završe ispod nogu, jer pesme dođu spremne da se predaju, a onda si ti nešto hteo da uradiš i one nestanu. Jedna od tajni zanata, iako ne volim taj termin, jer ovo ne doživljavam kao zanat, jeste da čovek nauči da prepozna i da zapamti taj osećaj. Ovo je teža priča za one ljude koji i sami ne sviraju, ali, kad je pesma „došla”, ona se manifestovala kao tri ili četiri tona. Zato naučiš da nešto u tebi taj osećaj zapamti, ali ja ne znam šta je to, pesma se sama otvara”.
I pjesme su došle!
DL