Za početak možete li nam reći kako su se jedna pravnica i jedan antropolog našli u svijetu filma?
Lea: Igor je vrhunski fotograf, njegovi dokumenti stvarnosti su samo zamrznuti dokumentarni filmovi, kada otvorite njegove knjige fotografija imate celu priču, početak, sredinu, kraj, zaključak i komentar, tako da je dokumentarac kao film bio prirodan sled. Ja sam nakon Pravnog fakulteta završila master na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, filmsku i TV produkciju, o filmu učim još od 2005. godine kada sam pohađala filmsku školu „Kvadrat“, režirala sam više kratkometražnih igranih i dokumentarnih filmova i jako sam se obradovala kada me je Igor pozvao da radimo ovaj film.
Koncept koncerata u zatvorima datira još od Džoni Keša, kasnije i Metalike. Kada razmišljamo o tome uvijek se bude brojna pitanja, ali prvo je svakako vezano za vaš poriv za realizaciju filma „Suženi snovi“?
Igor: Džoni Keš i Metalika, Slejer i koji god je još bend radio spotove u zatvoru su neuporedive situacije. Džoni Keš se u zatvoru pojavio kao Svetac, kao neko s kim se robijaši identifikuju, doslovno je pozvan od strane robijaša kroz gomilu pisama koje je dobijao od osuđenika i u Folsomu i Sen Kventinu i gdje je još sve svirao. Metalika je u zatvoru napravila režirani video spot, da ne kažem ložionu na zatvor. Naša priča, spot koji prati film i sama svrha Repetitora u zatvoru je identična Džoniju Kešu. Dakle, nije to samo bila svirka, to je iznad svega bila terapija i sjajna interakcija, što se vidi u filmu kroz odnos benda i osuđenika, iako su osuđenici izuzev jednog, sve samo ne rokenrol publika. Ovo je drugi koncert koji se realizuje u Ce zeu. Prije Repetitora bili su Beogradski sindikat koji su baš zatvorski kontekst, hip hop, „Kоsovo je Srbija“ i slične varijante, ali i Repetitor kroz svoje tekstove je negdje možda emocionalno direktniji i neposredniji ljudskim sudbinama koje nose osuđenici, samo što eto, možda nisu imali priliku da uplivaju u tu dimenziju, a što im je Repetitor omogućio. Od očekivane distance i nepovjerenja stigli smo do kolektivne ekstaze i hajpa koji je držao osuđenike pod utiscima još mjesecima nakon svirke. Dakle, terapija iznad svega. A onda druge stvari.
Koliko je produkcijski teško napraviti sve to u jednom zatvoru u Srbiji? Koje su glavne prepreke?
Lea: Za autora je verovatno najveća prepreka činjenica da prvo mora da se pridržava svih formalnosti, zakonskih barijera, pa tek onda da razvija kreaciju. Ja sam lično shvatila da taj zid strogoće možemo iskoristiti tako što ćemo se nasloniti na njega, i on će nas usmeravati kako ćemo priču razvijati, a neće nam biti prepreka. Takođe, svest zaposlenih u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, naročito rukovodilaca, direktora Uprave gospodina Dejana Carevića, kao i upravnika Okružnog zatvora u Beogradu gospodina Zvonka Grulovića je vrlo otvorena za umetnost, shvataju značaj umetničkih projekata u zatvoru, te su, odobrenjima koje daju za snimanje, spremni da podrže smislene filmove.
Zatvori su inspiracija mnogih djela vizuelne umjetnosti. Ta osama, metamorfoze ljudi i sve ostalo je inspirativno. Koliko se zapravo taj zatvorski život i sudbine mogu prenijeti vjerodostojno na ekran?
Igor: Osuđenici ne glume. Oni su iskreni karakteri u tome što jesu. I njih ne možeš peglati i manipulisati. Oni imaju svoj kodeks časti, moralne principe, senzore da te nanjuše s kakvim namjerama dolaziš. Mogu ti se otvoriti do srži, a mogu te izignorisati na keca. Samo ne tretirajte te ljude kao osuđenike, jer oni imaju svoje ime i prezime i sticaj životnih okolnosti koji ih je doveo tu gdje jesu. Život je nepredvidiv, svakome može da se desi zatvor. A u takvoj školi života, jer zatvor je u stvari koledž, kako ga sami robovi zovu, opstaju samo najžilaviji i najiskusniji. Mnogi koriste zatvor i osuđenike za lične promocije, za svoju vizuelnu umjetnost, bez feedbacka. Repetitor je, kao renomirani bend, pristao da za njih svira besplatno. To je nešto što osuđenici cijene. Kad im dođeš sa najboljim namjerama daće ti sve. Ako želiš da ih iskoristiš, nećeš dobiti ništa. Štaviše.
Kako je publika reagovala na film koji spaja toliko različite aktere?
Lea: Premijera filma je bila u Vinkovcima na Dorfu, i sama sam bila iznenađena sjajnom reakcijom publike. Mnogo nam znači što Boris Vlastelica, frontmen benda Repetitor podržava film, što se trudi da doprinese promociji samog filma, jer je publika ovog filma zapravo prvenstveno publika benda Repetitor. Film je nagrađen nagradom za najbolji film na Dokum festu u Zenici, što nam je bilo posebno drago imajući u vidu značaj Zenice u sistemu izvršenja krivičnih sankcija. Sa ovim filmom sam postala veliki fan festivala dokumentarnog Rock’n’roll filma, jer su projekcije zaista specifične: publika gleda, igra, peva, energično je. Zbog toga mi je jako žao što ću, zbog epidemiološke situacije, propustiti Rokumentarne dane.
Moramo Vas pitati i za Vaše druge zanimljive projekte. Tu su Igorove knjige fotografija, od kojih jedna upravo iz CZ-a?
Igor: Okružni zatvor u Beogradu, tj. Služba za tretman od 2014. godine sprovodi program rehabilitacije osuđenika kroz umjetnost. Od pozorišnih predstava, gostovanja pjesnika, preko interaktivnih kreativnih radionica do koncerata poput Repetitora ili Leinog poslednjeg filma. Knjiga fotografija „Iza rešetaka – Život osuđenika u OZ Beograd“ koja je originalno izašla 2016., a ovih dana dobila svoje izdanje na engleskom jeziku jeste jedan direktan, neposredan, antropološko dokumentaristički upliv u njihov život, onakav kakav jeste. Bez šminke, bez idealiziranja. Siv, surov, emotivan, kontrastan.
Lea, Vi ste nedavno sa našim Seadom Šabotićem završili film „Blizanci satkani od sna“. Možete li nam reći nešto i o njemu.
Lea: O Seadu? Mogu! Odličan je momak, izuzetno talentovan. Haha, šalim se. Film „Blizanci satkani od sna“ je, iako sniman u zatvoru, potpuno drugačiji od „Suženih snova“. Dugo su trajale pripreme, izbor protagonista, snimanje je bilo veoma zahtevno, a zatim je i montaža, koju je uradila sjajna Mina Petrović trajala devet meseci. I nakon toga – rodili su se Blizanci. Ovaj dokumentarac nosi poeziju, a Suženi snovi – Rock’n’Roll, u Blizancima je prikazan protok vremena i težina zatvorskih kazni, dok se Suženi snovi dešavaju u jednom danu i predstavljaju takoreći „slobodnu aktivnost“ u ne-slobodnim uslovima. Blizance zatvaramo pesmom „Novi dan“ benda Društvo skrivenih talenata što daje posebnu zaokruženost, snagu i obojenost celog filma. Jedva čekam da crnogorska publika vidi i „Blizance satkane od sna“.
ĐorđepunX