Koja je bila Vaša prva naučena pjesma na gitari, da li se sjećate?
Teško da mogu da se setim baš prve naučene pesme, to bi mogla da bude House of the Rising Sun Animalsa ili God Save the Queen Pistolsa ili Paranoid Sabbatha ili nešto od našeg roka iz osamdesetih.
Koji su to kvaliteti koji čine dobrog gitaristu?
Većina ljudi muziku deli na dobru i lošu, ja sam naklonjen stavu da ta podela ne postoji zaista, već da postoji tumačenje muzike kao dobre ili loše, a to je promenljivo u prostoru i vremenu. Isto tako i za gitariste – na prvu loptu rekao bih da su to ljudi otvorenog duha koji sviraju iz srca, ali na drugu bi mogao da me opčini neko sa sasvim drugačijim pristupom instrumentu. Dobar gitarista je onaj kojeg ti voliš da slušaš.
Sigurno je dugačak spisak omiljenih gitarista, ali da li možete izdvojiti one koji su Vam odredili put?
Chuck Berry, Mick Ronson, Steve Jones, Jimmy Page, James Williamson, Fred Sonic Smith, Wayne Kramer, Neil Young, Bob Mould, Joey Santiago, Johnny Ramone, gitaristi iz Thin Lizzy…hipici, pankeri, rokeri, uobičajeni sumnjivci.
Kada ste se priključili bendu da li je postojao taj momenat, da li ga se uopšte sjećate, kada ste shvatili da ste u pravom bendu, da ste tu gdje trebate biti?
Iz moje perspektive gledano, priključenje bendu je predstavljalo samo nastavak muziciranja i druženja koje je postojalo i ranije, a ako je postojao jedan trenutak onda je to bila prva proba benda sa Vladom i Oliverom, u leto 2003.
Kada stvarate kao bend, da li je prvo prisutna muzika ili prvo nastaje tekst, kako uopšte izgleda proces stvaranja?
Stari dobri proces stvaranja…ima stvari koje se mogu objasniti, ali ne sasvim i ne do kraja – glavno pravilo je da nema pravila, početak obično izlazi iz posvećenosti, usamljenosti i izolacije nekog od nas, bez obzira da li iz toga izlazi muzika ili tekst, a posle sledi rad grupe do konačne verzije.
Zbog čega neke pjesme ne izvodite Ili možda ne izvodite tako često, kao što su na primjer pjesme “Svetla”, “Solar”, “Ton po ton”, “Plaše dječake”?
Sa Ton po ton smo dosta dugo otvarali koncerte, Plaše dečake je takođe bila deo repertoara, da bismo je vaskrsli u akustičnoj verziji pre nekoliko godina, Svetla ponovo sviramo, Solar smo izveli možda nekoliko puta…kad uradimo nove pesme, brzo ih uvrstimo u repertoar, a onda neke stare moraju da naprave mesta. Prošle godine smo svirali na par koncerata svirali većinu pesama sa Devetog života, verovatno ćemo ponovo uraditi nešto slično.
Objavljivali ste na engleskom jeziku, da li se u budućnosti može to ponoviti?
Ako bi postojala potreba za tim, mislim da ne bi postojao problem što se nas tiče.
Vaš posljednji album Uskoro za mnoge predstavlja bend u najzrelijoj sviračkoj fazi. Kako Vi na to gledate?
Posle 30 godina negovanja šesnaestogodišnjaka u sebi, gledam na tu opasku kao na činjenicu koja je i opominjuća i utešna. Jezgro benda je dugo zajedno, a i izbor ljudi koji su u bendu je išao na sviračku kartu. Logično je da ta zrelost nastavi da raste.
Pet singlova sa tog albuma krase i spotovi, uskoro radite i spot za pjesmu “Horor u Beogradu”, koliko je vama kao bendu važan taj vizuelni dio i zbog čega određene pjesme dobiju spot?
Muzika je najvažnija, sve ostalo je samo nastojanje da ona dođe do što više ljudi u eri prezasićenoj informacijama.
Da li mi možete nešto više reći o pjesmi “Još jedan šav”, mislim da je jedna od vaših najljepših pjesama, kako je nastala?
Hvala, drago mi je da Vam se dopada. Početna tema je krenula od tadašnjeg basiste benda, Oliver je kreirao vokalnu liniju, ja sam ubacio srednji deo i usledio je grupni aranžman pesme.
Možda je nezahvalno, ali da li imate favorita među vašim albumima ili možda neku pjesmu koju baš volite da izvodite?
Neko je to sigurno rekao pre mene, ali volim da kažem da mi je favorit uvek naredna ploča koju ćemo stvoriti, a svaki koncert je kreacija za sebe u tom smislu da bez obzira koje pesme sviramo, izvesna sloboda u aranžmanima pesama omogućava jedinstvenost izvođenja.
Nedavno su organizovani koncerti podrške za Koju, frontmena benda Disciplin A Kitschme, vi ste imali bližu vezu sa njima, sađivali ste sa pokojnim Zerkmanom iz tog benda koji je svirao na vaša dva albuma, “Prekidi stvarnost” i “Deveti život”. Šta za Vas predstavlja muzika ovog benda?
Slažem se sa ocenom koju sam negde pročitao da se poslednja jugoslovenska faza delovanja te grupe, tačnije albumi Zeleni zub… i Nova iznenađenja… mogu uzeti kao jedan od vrhunaca južnoslovenske kulture XX veka, taj zvuk je bio komad identiteta naraštaja kome pripadam, što je bilo vidljivo u sobama, školama, klubovima, žurkama, na kraju tokom devedesetih i na ulicama na kojima smo jedne zablude napuštali zarad drugih. Buka je međutim ostala u modi.
Koje su Vam omiljene okupacije osim muzike?
Čitanje, hodanje, putovanje…
Šta je poslednje šta ste čitali i da li trenutno nešto čitate?
Joy Division, deo po deo Pola Morlija, Coca Cola socijalizam Radine Vučetić, Izvod iz knjige rođenih Marka Tompsona, Pesma bunca i plače Milana B. Popovića, Govorite li zajednički Ranka Bugarskog…
I za kraj, da li ćete imati nove projekte, možda neke nevezane za bend?
Planiramo uskoro da snimimo ponovo neke stare pesme u susret narednoj godini u kojoj ćemo obeležiti 30 godina od nastanka benda, a svako od nas povremeno gostuje na projektima prijatelja sa scene, to će se, pretpostavljam, događati i u budućnosti.
Stefana Vulević