Izgeda kao da je tvoja muzička karijera osmišljenja od starta. Međutim reci mi kako si počeo da sviraš, koje si žanrove slušao i kad je došao na red upright bass?
Uh, ne bih ja baš rekao da je išta tu bilo osmišljeno. Jedino što je konstanta je da sam uvek sledio svoje srce i instinkt. To mi je bitno kako u muzici, tako i u životu. Želim da budem iskren prema sebi i mojim osećanjima. Nikad nisam pravio prevelike kompromise kad je muzika u pitanju.
Kontrabas je došao na red praktično na samom početku. Sa nekih 10 godina sam počeo da sviram gitaru, a već sa 13 sam se potpuno prebacio na kontrabas. Kad sam prvi put u stomaku osetio vibracije tih debelih žica, znao sam da je to to! Sa 9 godina sam otkinuo na rockabilly, počeo da slušam Stray Cats, Elvisa i čitavu rock’n’roll ekipu iz pedesetih. To je nešto što je okupiralo celo moje biće u to vreme, a nisam ni slutio da će mi obeležiti ceo život.
Dok si odrastao u Beogradu scena je bila jaka. I ti si napravio neke bendove koji su pioniri zvuka i izgleda sving, neo sving, rokabili, pin up style it. Kako je to tih godina izgledalo u Srbiji i koji su bendovi važni za tebe iz tog perioda?
Ja sam počeo dosta rano da se motam po gradu, već sa nekih 12 godina sam išao na koncerte po Akademiji, SKC-u i sl. Prvi koncert na koji sam samonicijativno otišao su bili Đavoli u Sava Centru. Bend koji je za mene u to vreme bio najznačajniji je Vera Kvark. Inače scena je bila fenomenalna, makar iz očiju deteta koje ide u peti razred osnovne škole.
Moj prvi bend se zvao Lonesome Train, koji se raspao kad smo krenuli u srednju školu. Osnovali smo ga kad smo svi imali 11 godina i pored nastupa u školi, imali smo i koncert u Dadovu, što je predstavljalo baš veliku stvar za klince koji jedva da su tinejdžeri. To vreme je verovatno bilo najveće zlatno doba za rockabilly u Beogradu. Zahvaljujući nizu okolnosti, rockabilly je bio prihvaćen skoro kao mainstream moda.
Bend po kom me verovatno najviše pamte u našim krajevima je neo swing grupa Havana Whisper. Sedmočlani sastav kome niko nije predviđao blistavu budućnost, zbog brojnosti članova i “zastarelog” stila, je postigao više nego većina bendova ovog fazona. Izdali smo album za tada najveću kuću PGP-RTS, snimili su film o nama “Pazi zapaljivo”, pojavljivali smo se nebrojeno puta na svim TV stanicama i nastupali svuda po regionu. U Podgorici smo svirali nedelju dana svaki dan u klubu City Hall. Poslednja svirka, ako izuzmemo dva “reunion” koncerta, je bila za Novu 2004. godinu pred moj odlazak u Ameriku. Poslednje dve godine rada su bile ispunjene sa manje svirki, krenuli smo da se razilazimo u idejama, tako da sam ja osnovao trio Atomic Sunset. Zbog drugačijeg zvuka, otvorila su se nova vrata i prilike za sviranje. Objavili smo album “Hot Rods & Pin-Ups” za Automatik Records iz Beograda i Ceklin Music iz Kalifornije. Nastupi su bili sporadični, jer sam ja većinu svog vremena provodio u Americi. Pet pesama sa ovog albuma je uključeno u soundtrack za film “It’s a Rockabilly World” koji je režirao Brent Huff (Chasing Beauty). Zahvaljujući medijskoj zastupljenosti ova dva benda, mnogi novi klinci širom zemlje su bili upoznati sa swing, rockabilly i psychobilly zvukom.
Svirao si i etno i rokabili i u simfonijskom orkestru. Sada kada si u Americi kako tebi izgleda i koliko je zapravo sličan naš folk i etno sa bluegrassom ili countryjem muzički i tematski. Kada neko danas to izmiksa dobije world music.
Obzirom da sam odrastao u Srbiji, naš folk mi ima potpuno drugu konotaciju u odnosu na američki bluegrass i country. Iako mi je naša tradicionalna muzika u krvi, više sam odrastao slušajući američku. Što se oba stila tiče, imam izuzetno istančan ukus. Ima dosta toga što mi se sviđa i mnogo više toga što mi se ne sviđa. Zanimljivo je da je upravo bluegrass stil koji sam najviše svirao kad sam se doselio u Ameriku, u San Francisko januara 2004.
Tradicionalna muzika Balkana je velika inspiracija za muziku kojom se bavim, posebno kada komponujem. Pre dve godine sam imao solo koncert na koji sam izuzetno ponosan. Imao sam odličan bend sa Aleksandrom Sedlarom na gitari, Vasilom Hadžimanovim na klaviru i Peđom Milutinovićem na bubnjevima. Neke od tih kompozicija sam svirao i snimio sa mojim world music bendom Fishtank Ensemble iz Kalifornije, sa kojima sam radio deset godina. Sa njima sam imao i malu turneju po Crnoj Gori pre par godina. To mi je bio prvi put da nastupam sa nekim mojim američkim bendom kod nas i bio sam oduševljen kako smo bili prihvaćeni.
Etno ili world music se nekako uvek provlači kroz moju karijeru. Kao tinejdžer sam počeo da sviram sa grupom Balkan Music Club, nastavio sa grupom Marsya, pa Shira Utfila, snimao sa grupom Kal itd.
Nezaobilazno pitanje je grupa HeadCat sa Slim Jimom iz Stray Catsa i Lemijem. Možeš li mi opisati to nevjerovatno iskustvo?
To je zaista bilo vanvremensko i, kako kažeš, neverovatno iskustvo. U to vreme sam najčešće nastupao u grupi rockabilly pevača Deke Dickersona. Na jednom koncertu u Holivudu, kad smo bili prateći bend pevačima iz pedesetih Joe Clay i Gene Summers, primetio me je Danny B. Harvey. On je gitarista grupe HeadCat i on je taj koji me je pozvao da se priključim Lemiju i Slim Džimu. Nastupali smo širom Amerike, snimili par pesama za album “”Walk the Walk…Talk the Talk” u produkciji Cameron Webba, a par kadrova sa našeg nastupa u Green Bayu se nalaze u fantastičnom dokumentarnom filmu o Lemiju “49% Motherfucker, 51% Son of a Bitch”. To je zapravo bio prvi put da sam svirao sa pravim velikim rok zvezdama. Jednu stvar koju ću uvek pamtiti je kako je Lemi insistirao da svi članovi našeg benda budu jednako tretirani. Nikome nije imao potrebe da se dokazuje. On je bio zaista jedinstven. Uspomene sa tih turneja su duboko urezane u svakoj pori moga bića.
Mene interesuje šta misliš o još jednom članu Stray catsa i meni omiljenom liku Brian Setzeru. Čini mi se da je on velika faca u Americi, što možda mi odavde nemamo dojam?
Brian Setzer je verovatno jedan od najvećih razloga zašto sam ja odlučio da se profesionalno bavim muzikom. Prvi put kad sam čuo Stray Cats, potpuno sam odlepio! To me je toliko pomerilo da sam u tom trenutku shvatio ko sam i šta želim da budem. Da nije bilo Brajana i Stray Catsa moj život bi sigurno izgledao znatno drugačije.
Meni deluje da je Brian Setzer kao solo izvođač, prvenstveno sa Brian Setzer Orchestra, znatno poznatiji i priznatiji u Americi, dok su Stray Cats ipak veći u Evropi i ostatku sveta. Ove godine sam ih gledao dva puta, u Vegasu i Costa Mesi i ono što uvek primetim je koliko ljudi van Amerike dođe samo da bi prisustvovalo koncertu. Brajan se super lik. Kad god se vidimo i kad me oslovi sa imenom, setim se koliko puta sam prevrtao Stray Cats ploče i koliko puta gledao njihove koncerte na izlizanim VHS trakama. Pre nedelju dana sam ga gledao sa Brian Setzer Orchestra, pa smo se malo i družili posle koncerta. Jako me zanima kako će da zvuči novi album koji spremaju za sledeću godinu. To je prvi album posle više od 25 godina!
O tvom muzičkom radu i saradnji bi se moglo pisati i razgovarati podosta, Tu su Fištenk, Drejk Bel, ali moram pomenuti bend u kojem si trenutno. To je Tiger Army. Bend ima kultni status u svijetu. Sam sajkobili je svjetski trend. Reci mi više o tvom učešću u tom bendu.
Grupi Tiger Army sam se priključio pre nešto manje od četiri godine i vrlo brzo su postali bend sa kojim najčešće sviram. Nastupali smo širom sveta. Imali smo turneje po severnoj i južnoj Americi, Evropi, Australiji… Ono što je zaista fascinantno je koliko imamo zagriženih fanova i koliko im naša muzika znači. Gotovo svakodnevno dobijam poruke kako je nekome naša muzika pomogla u teškim trenucima. Pre dve nedelje smo organizovali potpisivanje autograma u Tiki baru u Holivudu. Neki fanovi su čekali i po 7 sati da dođu na red. Ja to zaista poštujem i trudim se da nikad ne izneverim podršku koju dobijam.
Bend sa kojim sam najčesće svirao tokom 2018. je grupa iz Meksika – Molotov. Ta saradnja se desila potpuno nenadano. Poslali su mi skromnu poruku na instagram i rekli kako bi voleli da gostujem na njihovom MTV Unplugged albumu. U tradicionalnom meksičkom stilu, snimanje je bilo zakazano nedelju dana nakon tog poziva. Pored mene, gosti su bili čileanska reperka Anita Tijoux i Money Mark, iz grupe Beastie Boys. Sa njima sam postao blizak prijatelj, tako da planiramo još da sarađujemo. Potpuno neočekivano, album El Desconecte, koji smo snimili sa grupom Molotov, je postigao neverovatan uspeh. Bio je najprodavaniji album na ITunes-u, šesti trending događaj na Tviteru, a očekuju da će osvojiti i Gremi nagradu.
Da li pratiš događaje na Balkanu? Evo i Srbija je skoro dobila sajkobili bend PSI. Taj izraz je sve popularniji. Sa kim i dalje sarađuješ i koga smatraš i dalje bitnim bendom?
Muzičke događaje na Balkanu se trudim da pratim koliko god mogu. Sa Jovandekom, pevačem grupe PSI, sam dugogodišnji prijatelj, tako da mi on redovno šalje projekte na kojima radi. Čini mi se da su oni prisutni na sceni već neke dve-tri godine. Jovandeki sam svojevremeno snimio kontrabas za par stvari za njegove bendove Grandpa Candys i Mr Blue. Ono što je karakteristično za rockabilly izvođače iz Beograda je da su izuzetno istrajni. Jovandeka je jedan od najupornijih i uvek ima moju punu podršku.
Jedinu saradnju koju sam ostvario kod nas u poslednjih par godina je kad sam imao solo koncert u Beogradu sa Sedlarom, Vasilom i Peđom. Pre toga sam relativno redovno nastupao sa mojim bendom Atomic Sunset. Nadam se da će se ukazati prilika i za neku ozbiljniju turneju za neki od ta dva benda po našim krajevima u skorijoj budućnosti.
Napisao si knjigu o slap bassu. Sa druge strane na tvom primjeru vidimo da se može inkorporirati u gotovo svaki mogući žanr od repa do metala. A reci mi da li sviraš električnu bas gitaru u nekom bendu, i imaš li takve ambicije?
Sviram bas gitaru, ali izuzetno retko. To je potpuno drugi instrument za koji nikad nisam imao previše afiniteta. Ima puno bas gitarista koje izuzetno poštujem, ali ja sebe ne vidim sa tim instrumentom. S vremena na vreme uzmem moj Fender Precision u ruke, ali nekako kao da mi fali nešto. Sa kontrabasom se potpuno sjedinim. Jedina numera koju sam u mojoj studijskoj karijeri snimio sa bas gitarom je Runaway sa Havana Whisper.
Knjiga koju pominješ jos uvek nije završena, ali se nadam da će ugledati svetlo dana u sledećih godinu ili dve. Dugačak je proces od ideje do izdavanja. U međuvremenu sam osnovao sajt artofslapbass.com koji je praktično uvod u knjigu, gde popularišem slep tehniku i, po meni, najbitnije protagoniste ovog stila sviranja.
Da li će Tiger army možda doći na neki događaj na Balkanu uskoro?
Uh, ja bih baš voleo! Trenutno snimamo album, tako da nema planiranih turneja. Trebalo bi da krenemo na turneje u drugoj polovini 2019. Znam da je bilo ponuda za koncert na Balkanu. Da li će se to realizovati ili ne zavisi od mnogo faktora. Posle albuma – sve je moguće!
I za kraj reci mi top 5 albuma za tebe svih vremena.
Stray Cats – prvi album
Tom Waits – Rain Dogs
Charles Mingus – Ah Um
Clash – London Calling
Elvis Presley – Sun Session
Hvala puno za intervju!
Nema na čemu. Sve najbolje!
www.djordjestijepovic.com
www.facebook.com/djordjestijepovic
www.instagram.com/bullfiddlecat
www.twitter.com/bullfiddlecat
razgovarao: ĐorđepunX