Mladen Milićević je rođeni Sarajlija, koji je otišao 1986. godine u Ameriku i tamo radio kao profesor muzike, producent… Pravio je eksperimentalnu muziku i radio muziku za filmove. U Jugoslaviji je producirao albume grupe Valentino, a 2009. I album Radeta Šerbedžije i Miroslava Tadića “Imam pjesmu za tebe” za koji je dobio nagradu Porin za najbolje produciran album. Za muziku za dokumentarac Cuba: The Forgotten Revolution dobio je nagradz Emmy prije dvije godine. Danas, zbog aktuelnosti teme, možda najzanimljiviji njegov rad je muzika za film “The room” Tomija Vizoa iz 2003 godine. Vizoovo ostvarenje je u Americi proglašen za najgori film svih vremena, a priču o njemu možete vidjeti u uspješnom ostvarenju Jamesa Franca.
Hvala na prilici za razgovor. Za početak kako je počela vaša muzička karijera. Piše da ste producirali Valentino, sa kojim ste još bendovima i muzičarima radili?
Radio sam samo sa Valentinom. Ja sam otišao iz Sarajeva za Ameriku 1986. Godine.
Prije rata ste otišli u Ameriku. Šta ste tamo dočekali i kakav je bio vaš put tamo? Odmah ste počeli da prezentujete vašu muziku?
Prvo sam studirao kompoziciju i magistrirao na Wesleyan University 1988. godine, a onda doktorirao na University of Miami 1991. Godine.
Profesor ste na fakultetu u Los Anđelesu. Kako je došlo do toga?
1991-1998 sam bio profesor na University of South Carolina, a onda sam prešao na Loyola Marymount University u Los Anđelesu.
Zapravo našao sam vas kao čovjeka koji je radio muziku za nevjerovatni film The Room, Toma Vizoa. Kako je došlo do saradnje i šta nam možete reći uopšte o radu na tom filmu.
Ja sam radio muziku za jedan drugi low-budget film «Reality Check» i montažer tog filma je bio montažer od filma THE ROOM. On me je predložio Tomiju da za njega radim muziku za THE ROOM. Dakle sve preko poznanstva.
Kako je vaše viđenje ovog čudnog filma i čovjeka?
Film je budalaština i zato je i tako popularan. To u Americi zovu «Freak Show». Tommy je potpuno otuđen. Nema puno prijatelja i konstantno pravi sebi nove neprijatelje. Nešto je ozbiljno poremećeno u njegovoj glavi.
Recite mi još neke filmske i tv projkte na kojima ste radili, a da mi možda nismo čuli za njih.
Radio sam uglavnom low budget filmove i dokumentarce. Jedini koji je vrijedan pomena je CUBA: THE FORGOTTEN REVOLUTION koji je dobio regionalni EMMY 2016. Ima ga na NETFILXu.
Da li pratite možda muziku iz Ex Jugoslavije i da li ima nešto što vas zanima iz tog opusa?
Slabo pratim. Samo ono što moji bliski prijatelji rade. Možda je najinteresantniji ZAGREB BALKAN JAZZ BAND koji vidi Igor Ivanović.
Kako gledate danas na produkciju i na hiperprodukciju, digitalizaciju. U kojem je stadijumu muzika danas u svijetu?
Muzika se potpuno demokratizirala. Danas svako može da pravi muziku, ne treba više znati svirati neki instrument. Ja predajem predmet ovdje u Los Angelesu koji se zove «Making eMusic», u stvari kako praviti muziku na telefonu. Pogledajte App RemixLIve i sve će vam biti jasno.
Svojim radom zašli ste u experiment, video projekcije. Čini se da po vašem mišljenju nema granica kada su muzičke stvari u pitanju. Šta vas trenutno najviše vuče da radite?
To sam nekada radio, prije 20-30 godina kad sam bio mlad i nadobudan. Sada više ne eksperimentišem. Gledam kako ću u penziju za desetak godina.
Razgovarao: ĐorđepunX