Posle dva manje uspešna albuma, sa devetim u svojoj diskografiji, američki metalci Machine Head pokušavaju nešto drugačije. Promena je ovog puta značila i rizik. Udovoljiti svim fanovima jednostavno nije moguće. ’Catharsis’ nas vraća u njihov period kada su bili komercijalno najuspešniji i trudili se da budu nu metal bend.
Na momente Machine Head sa novim albumom pogađaju gde treba („Catharsis“ i „Kaleidoscope“), po prvi put u svojoj karijeri su se oprobali sa punk/folk-om (protestna „Bastards“), a usuđuju se da ponovo budu i pravi metal („Screaming At The Sun“ i „Heavy Lies The Crown“). Dve balade na ovoj ploči („Behind a Mask“ i „Eulogy“) daju dobar predah od ostatka napornog materijala. Album se vrtoglavo kreće između žanrova i gubi koncepciju od pesme do pesme. Trajanje od sat i petnaest minuta nikako ne pomaže da se održi pažnja i isprati sve do kraja. Najteže je što su dozvolili sebi da ih proglase za plagijatore („Volatile“ zvuči kao Slipknot, „Triple Beam“ kao Korn).
Najveći problem ovog albuma je što je predug i rastrzan na više strana. Dok fanovi čekaju nešto poput ’The Blackening’ (2007), Rob Flynn i ekipa pak razmišljaju u totalno drugom pravcu. Metal scena teško prihvata promene a ipak ako bi na svakom albumu svirali isto onda im i to ne bi odgovaralo. Machine Head su bend koji voli da eksperimentiše samo ovoga puta im eksperiment nije uspeo.
Mike Stankovich