Kako je nastalo Zaklonišče prepeva?
Nastalo je u prvoj polovini devedesetih godina kao bend muzičkih istomišljenika, koji su odrastali uz Clash, Sex Pistols, Ramones i jugoslovneski rok. Svoje prve korake napravili smo u Novoj Gorici. Pošto je glavni štab grupe bio u atomskom skloništu obližnje osnovne škole, tako je nastalo i ime za naš samoupravni muzički kolektiv Zaklonišče prepeva, što bi u prevodu značilo Sklonište peva.
Tekstovi se između ostalih tema dotiču i Jugoslavija, zbog čega?
Pošto smo živeli i odrastali u jedno suludo vreme, nikako nismo mogli da ostanemo imuni na ono što se dešavalo oko nas. Raspad zajedničke domovine, rat, izbeglice, i neko novo i nimalo prijatno vreme, nateralo nas je na razmišljanje šta se zapravo desilo? Da li je to novo nešto lepo, dobro i pozitivno i da li je baš sve ono što smo ostavili u prošlosti bilo tako loše? Osim toga, kao i svuda na Balkanu, iz svojih rupa su izmilili isfrustrirani tipovi, sa kojima ne bi živeo ni u istoj ulici, a oni su postal oci nacije. Onda je krenula i revizija istorijskih činjenica i preko noći su dželati postali žrtve, a laž istina. Antifašizam i junačka borba svih naših naroda protiv nacizma je sramno počela da se ismeva i relativizuje, dok su pomagačima okupatora belogardejcima, ustašama i četnicima počeli da drže pomene, svete mise i liturgije i podižu im spomenike. Upravo je to jedan od ključnih razloga, zbog čega smo se zgroženi nad stanjem stvari i opšte društvenom hipokrizijom dotakli i političkih tema i Jugoslavije, pre svega stajući u odbranu univerzalnih vrednosti antifašizma, protiv revizije istorije, kojom se dičimo jer dolazimo iz porodica partizanskih boraca na šta smo veoma ponosni. Uostalom, kao što je rekao Charles De Gaulle, ko ne poznaje svoju istoriju ne može graditi budućnost. Kada govorimo o Jugoslaviji, govorimo o svom mirnom i spokojnom detinjstvu, i možda je to ono čega se najviše dotičemo u našim pesmama koje se odnose na ovu temu. Fudbalski i košarkaški derbiji, velike utakmice, jedinstvena liga, odlična muzika, druženja na moru, familijarni izleti i ekskurzije po bivšoj nam domovini – to je ono čega ćemo se sećati do kraja života, što je bilo lepo i što nam ne može oteti niko od onih, koji se danas usuđuju da nam promene kolektivno pamćenje.
Da li se za vašu muziku može reći da je čisti rok?
Na ovo pitanje ćemo odgovoriti pitanjem – da li je muzika The Clash, čisti punk. Naravno da nije. Njihovo eksperimentisanje sa regeom, ska, pankom, fankom je na neki način uticalo da se i sami otisnemo izvan klasičnih rokerskih koncepcija. Nekada davno, smo doduše, našu muziku, onako u šali, okarakterisali kao regresivni rok. U ostalom, nikada nismo želeli da se svrstavamo u neki poseban muzički žanr, niti smo se mnogo bavili tim pitanjem. Naravno da smo odrasli na ljutom rokenrolu i panku i da je to bilo nešto što nas je uopšte i motivisalo da krenemo da sviramo, ali u skoro dvadesetak godina postojanja, svašta je uticalo na naš zvuk.
Pjesma “Računajte na nas” je postala veliki hit, recite mi odakle ideja za nju?
Ova pesma je sigurno prava himna mladih generacija čitave nekadašnje Jugoslavije, sa veoma, za ono vreme, iskrenom porukom. U vreme kada je nastala ideja za obradu ove pesme, našim prostorima su odjekivale ustaške koračnice, četnička kolca uz iransko-orijentalni melos, a dežurne patriote i političari kao i pojedini muzičari, utrkivali su se u igri šovinista, ismevajući sve ono lepo što nas je nekada spajalo i što je ostavilo neizbrisiv trag na našim prostorima. Revoltirani stanjem stvari u našem društvu, obradili smo ovu pesmu kao protest na sve ono što nas okružuje i vrednosti koje su pokušali da nam nametnu. Uostalom i autor ove pesme, Đorđe Balašević, bez koga nije mogla da prođe ni jedna proslava Dana mladosti ili radnih akcija i koji svoj uspeh u mnogome može da zahvali ovoj pesmi se odrekao iste. Za razliku od mnogih, mi smo uvek ostali dosledni sebi i onome šta mislimo i uvek smo govorili bez dlake na jeziku, potpuno imuni na društvene trendove koji su se dešavali oko nas.
Šta mislite o regionalnoj sceni?
Regionalnu scenu smo nekada mnogo bolje poznavali i pratili šta se dešava po bivšoj nam domovini i trudili se da ne propustimo ni jedan koncert Goblina, Ateista ili Let 3. Danas mnogo manje pratimo nove bendove, mada nam se čini da, bar što se rokenrola tiče, vlada neko zatišje i da su u prvom planu hip-hoperi i naravno Ceca i Karleuša. Ali gotovo je sigurno da je to zatišje pred buru, s obzirom na opšte društvenu apatiju, koja vlada. Ali upravo ovakav jad i čemer, u kome živimo sa dodatkom jedne kašičice besa i nezadovoljstva stvara zapaljivi molotovljev koktel koji će eksplodirati i izbaciti na ulicu masu ljutih mladih rokera. U to nema sumnje. Uostalom upravo se u ovakvim okolnostima rodio pank i novi talas sedamdesetih godina u Velikoj Britaniji.
S obzirom da ste politički svjestan bend, šta mislite o političkoj sceni Slovenije i regiona?
Kao i svuda po regionu i Evropi, situacija je krajnje žalosna. Društvo se krčka u nekoj apatiji a trenutno ne postoji ni jedan pokret koji bi se obračunao sa postojećim političkim elitama, koje su ogrezle u korupciju i kojima je jedina suština postojanja sedenje po upravnim odborima, kadrovanje i lična korist. U Sloveniji je na vlasti klerikalno-desničarska koalicja sa neoliberalnim kapitalističkim konceptom vođenja države. Problem je u tome što ne postoji prava alternativa, jer se i levica pretvorila u eksponente krupnog korporativnog kapitala. Gotovo svi levi političari u Sloveniji su salonski japiji, koji nemaju ni trunke smisla za realnost niti mogu da odgovore na izazove današnjice i potpuno su otuđeni od narodnih masa. Često se stiče utisak da i oni postoje radi sebe. Naravno, tu i tamo nam u goste dolaze veliki evropski mudraci, koji nam popuju o tome kako mora da štedimo i kako je jedino ispravno ono što oni zapovedaju, dok se slovenački lideri u maniru poslušnih bečkih konjušara smeškaju i poslušno klimaju glavom. Uz manje specifičnosti i u drugim republikama vlada ista žabokrečina i to se neće promeniti dok ne progovori ulica. Kao što smo u jednom našem spotu rekli: Samo da prođe ova demokratija, pa da opet nastavimo da živimo kao ljudi.
Koja je priča o Hasanu iz Irana kojeg pominjete u vašoj pjesmi?
To je istinita priča o iranskom emigrantu, koji je u želji da se domogne obećane zemlje na zapadu, uhvaćen kako ilegalno prelazi slovenačku granicu u nekom kombiju sa desetak sličnih jadnika. On biva prosleđen u dom za azilante, u nadi, da će mu Alah i sreća biti naklonjeni i da će možda ipak negde moći da se skrasi i otpočne novi život. U vreme kada je pesma nastala, pevač Vanja Alič je civilno služio vojsku u domu za azilante i došao u kontakt sa nesrećnim Hasanom. U to vreme je i vođena žučna polemika o ilegalnim doseljenicima, koji su smešteni u natrpane sabirne centre gde su živeli u nemogućim uslovima. Istovremeno su desničarki aktivisti i političke partije širili paranoju o tome kako ovi nesrećnici ugrožavaju bezbednost slovenačkih građana, snižavaju vrednost nekretnina u okolini i prete da potpuno promene etničku sliku države.
Izgleda da su vam video spotovi dosta bitni, na koji način ih radite, ko ih režira?
Spotovima smo posvećivali veliku pažnju jer nam je bilo bitno da angažovane tekstove prate i maštoviti spotovi, koji su u većini slučajeva izgledali kao kratki filmovi. Spotovi su naravno u mnogome i doprineli popularnosti benda. Kao pobednička formula se pokazala saradnja sa režiserom Venom Jemeršićem, koji je odmah shvatio šta su pisci tekstova hteli da kažu i sve to preneo na filmsku traku uz veliku meru kreativnosti.
Da li ima najava za novi album?
Novi album se upravo snima u Zagrebu sa producentom Denykenom. Uz malo sreće biće gotov do nove godine.
Da li ste imali ponuda iz Crne Gore?
Za sada nismo imali.
Hvala za intervju, nadam se da se vidimo uskoro.
Takođe.
razgovarao: ĐorđepunX
(Na pitanja je odgovarao polit-komesar ZP Staša Salaćanin)