Kriza je, e pa šta je, nije vuk. Kriza jeste i izdavači na tržište izbacuju u paketu po dva ili više albuma, a ja se odlučih da u jednoj recenziji predstavim dva ostvarenja australijskih Wolfmother, prvi i istoimeni „Wolfmother”, i novi, svjež sad iz šporeta, „Cosmic Egg”. No, nije samo izlazak novog albuma glavni motivator ove recenzije. Mnogo je dobre, po mojim ukusima i bolje muzike, ali ne srećem toliko često hajke i lov na vještice kao što su pojedini, ili možda neke organizacije, sproveli i organizovali nad ovim bendom. Čuo sam o njima prije par mjeseci i u nadi da se malo informišem o bendu, naletih na nekoliko (ne jednu) recenzija u kojima su ih blatili, pljuvali i nazivali najvećim krvnicima plagijata. A ovo što sam pročitao na netu, recenzije koje su pojedini „veliki, iskusni, uber recenzenti” napisali o ovom bendu (i napominjem bendu, pošto su više pisali o njihovoj percepciji benda negoli o samom albumu i kompletnom doživljaju), sve to je ispod svake kritike, ispod svakog komentara, ispod svakog dostojanstva. Kritikuju bend, i prije svega frontmena Andrew Stockdale, da krade od bendova poput Led Zeppelin, Black Sabbath ili Spinal Tap. To su vam, dragi čitaoci, korporativne recenzije i korporativni recenzenti, osobe i firme koje blate sve i svakoga što nije pod njihovom etiketom, a hvale sve što jeste, bez obzira na objektivan kvalitet, u nadi da će tako svojim izvođačima obezbjediti auditorijum i poklaštriti konkurenciju. Isto kao kada vam konobar ispostavi račun od 15e, a vi popili 12e, pa, ako prođe. Lizoguzi prodaju svoju dušu za pare, bilo velike ili male, nastoje da diskredituju perspektivne mlade bendove, svim snagama nastoje da forsiraju svoje smeće, ali, na kraju dana, i pored sve halabuke, istina prevlada. Wolfmother su rock, alter rock, nešto poput „The Answer” ili „The Mars Volta”, samo što su korijeni još dublje u sedamdesetim godinama i uticaj gore pomenutih bendova je i više nego očigledan, ali nikako plagijat ili blatantna krađa. Jeste da na momente doista zvuče kao jedan od velikana prošlosti, najviše Zepellin, ali plagijat je jedna ogromna i jako neprimjerena optužba koju jedan „iskusni uber recenzent” ne bi smio tako lako da lijepi. Činjenica zbog koje su ih najviše kritikovali, i činjenica koja ovaj bend odvaja od većine ostalih, je da je stil komponovanja i muziciranja isti kao što je bio sedamdesetih godina, ili barem jako sličan. Igranje ritam sekcije, karakteristična ritmika bas gitare koja me podsjeća pomalo na „Firebird”, sama atmosfera, komponovanje, pa i unikatan Andrewov glas … sve to emanira taj duh sedamdesetih godina, stari duh u novom ruhu ovih mladih momaka koji su uradili jako dobar posao, prvo na istoimenom prvijencu, pa onda i na drugom „Cosmic Egg”. „Cosmic Egg” nije neki ogroman stilski napredak u odnosu na prvi album. Očigledno je određeno muzičko sazrijevanje, pjesme su kompaktnije dok je kompletna atmosfera sedamdesetih još i više došla do izražaja – i prvi singl „New Moon Rising” je odličan primjer toga i pjesma koja će se vrtiti em zbog svoje „radio friendly” forme, em zbog vrlo dobrog rifa, melodije i štimunga, em zbog jednostavnog a efektnog spota. „In the morning” jeste kao da je iz neke zaboravljene Zeppelin duboke pećine, ali je neodoljiva pjesma uz koju uživam i prijatno maštam. Ako mislite poslušati ovaj bend, a sebe smatrate poznavaocem, samo malo primirite ego, a uši dobro naštelujte.
Nikola Franquelli