Svakim načinjenim korakom, đonom bi dodirnuli istoriju. Lice Zemlje bi tako uvijek gazio neki đon. Na tom putu istorije zemlje mnogo je različitih pravaca. Bez obzira kojim pravcem išli i u kakvim god se cipelama nalazili (u kojima neko drugi bi ili ne bi želio biti), svi bi jednako podizali nogu po nogu u vazduh, da bi ih opet vraćali i zaranjali u zemlju, kao pero u mastilo i iznova, svojim tragovima, ispisivali tu istu istoriju. Mastilo je to koje, kako se kaže, pamti bolje od bilo kog pamćenja. Isto bi se tako moglo reći i za filmsku traku, odnosno video zapis. Da nije bilo tog revolucionarnog otkrića – ne bi smo razriješili datu dilemu da li konj u toku galopa u određenom trenutku drži sve četiri noge u vis. Do takvog otkrića se došlo zahvaljujući fotografskoj puški Edvarda Majbridža i Žil Etjena Mareja. Nekako ta puška uvijek ispisuje istoriju. Nama sa ovih prostora je to dobro poznato, gdje su puške ili zakopane u zemlji po kojoj tabanamo, ili je već nose unaokolo neki sa nešto više konjskih snaga, dok potvrda o kretanju po takvoj zemlji/istoriji izostaje, ostajući vječito u domenu Zenonove aporije.
Uvijek smo proizvodili više istorije nego što je izvodljivo da male zemlje, poput naših, kao i mala pamet koja nas služi, mogu da upiju i učine prohodnim za neke sledeće korake koje treba pustiti po toj zemlji. Ipak, svijetlih primjera ima i jako je važno da ih otrgnemo od zaborava, sačuvamo za sve one generacije koje će tek učiti da hodaju. Jedan od perioda koji je posebno važan i interesantan je onaj – kada smo kao društvo bili u naponu snage i u tom galopu za trenutak držali „sve četiri u VIS“, zlatno doba koje je počelo sa „vokalno istrumentalnim sastavima“. Riječ je o istoriji kada nastaje rokenrol, koji se u našoj nekadašnjoj zemlji Jugoslaviji, pojavio gotovo istovremeno kada i na zapadu, gdje je i nastao. Od tada, rokenrol je postao i ostao važan dio ovdašnjeg građanskog identiteta i njegove slobode izražavanja. Taj period se završio ratom, sa kojim je prestala i da postoji ta zemlja. Puške su ponovo ućutale muze, koje su kasnije zamijenile neke druge „munze“, da bi se došlo do ovog nekog kvazi mira, tebra, mira. Odnos između današnjeg trenutka i prošlosti sve češće biva predmet raznih aktuelnih interesovanja i analiza. Dok se i dalje ukrštaju različiti stavovi o toj prošlosti, kultura sjećanja izostaje, a fenomen nostalgije obuzima gotovo sve i pomućuje realno rasuđivanje, podjednako kao i toksični revizionizam koji je na snazi, kao druga strana medalje. Dokumentarni filmovi nam pomažu da te odnose bolje razumijemo, a tokom prošlog mjeseca smo bili u prilici da uživamo u najnovijim ostvarenjima filmske dokumentaristike iz sfere muzike, kako u Nikšiću, tako i u Beogradu, na posebnim festivalima isključivo posvećenim rokumentaracima.
Ovog juna po drugi put za redom su bili održani Rokumentarni dani u Nikšiću, dok je gotovo istovremeno u Beogradu bilo održano treće izdanje festivala Dok’N’Ritam. Pored datuma održavanja, oba festivala dijele i zajedničku jedinstvenost u svojoj posvećenosti, pa su tako jedine manifestacije koje se bave muzičkim dokumentarnim filmovima u obje države, odnosno gradove ponaosob.
U Mulju ste mogli ispratiti dešavanja sa ovogodišnjih Rokumentarnih dana, a kroz ovaj razgovor, koji smo vodili sa Sandrom Rančić, približićemo vam i ovaj beogradski festival.
Dok’N’Ritam se tradicionalno organizuje u Domu Kulture Studentski Grad (DKSG), a ove godine je bio održan pod sloganom „Eklektika je naš stil“. U okviru festivala postoji takmičarska selekcija, kao i revijalni dio programa. Od 6. do 10. juna je prikazano više od dvadeset filmova, koji je svaki ponaosob imao neku vrstu premijere, bilo da je riječ o Srbiji, bilo regionalnu, festivalsku ili čak i svjetsku. Dodeljene su nagrade Najbolji film u nacionalnoj selekciji, koju je osvojio film „Zarobljeno vreme“ Milana Nikodijevića, nagradu Najbolji film u međunarodnoj konkurenciji je dobio film Petre Seliškar „Moj svijet naopačke“, Special mention nagrada je otišla filmu rediteljke Maje Pavlin „Charlatan Magnifique“, dok je nagradu publike odnio film Olivere Miletić „Pobednici su dosadni“. Žiri, kojeg su činili Morana Komljenović (rediteljka), Maja Cvetković (E Play) i Dejan Dabić (filmski kritičar i selektor Filmskih susreta u Nišu), odlučio je da dodijeli i jednu specijalnu nagradu u domaćem takmičarskom programu, cijeneći društvenu važnost projekta regionalne dječje filharmonije, filmu „Nedovršena simfonija“ Olivere Miloš Todorović. Koncerte su održali Moussaka, Sana Garić, evropski poznat gitarista Damir Halilić – HAL, povodom filma „Crni krastavac“ i indijski mandolinista Pandit Sugato Bhaduri.
Zavšeno je i treće festivalsko izdanje Dok’N’Ritma. Da li su se utisci slegli i koje bi izdvojili, da su Vama po nečemu važni?
Sandra: Trebalo je vremena da se utisci slegnu… Bilo je dosta gostiju, puno uzbudljivih događaja, pomeranja granica maštovitosti unutar festivalskog tima, a sve to je rezultiralo željenim ishodom. Mislim da smo ove godine pomakli granice vrlo vidljivo, i da se naša misija očuvanja Dokumenata Našeg Ritma i afirmacije žanra muzičkog dokumentarnog filma, korak po korak, svaki put sve više ostvaruje.
Ovo izdanje je održano pod sloganom „Eklektika je naš stil“. Da li se takav slogan nametnuo izborom filmova koji su se našli u programu ili je eklektika prosto stil koji se danas sam po sebi nameće?
Sandra: Mislim da su se te dve stavke ovog puta sjedinile; s jedne strane, 21.vek jeste doba eklektike na raznim nivoima, a sa druge strane, izbor iz produkcije koja ulazi u takmičarsku selekciju, bio je upravo takav.
Čemu svjedoče filmovi koji su se našli u konkurenciji za nagrade i uopšte programu D’N’R-a? Koje su to teme koje savremeni autori danas obrađuju, da li se može izvući neki presjek, barem kada je riječ o domaćoj, odnosno regionalnoj produkciji?
Sandra: Imali smo dve linije: jedna je bila apostrofirana eklektika (filmovi o autorima koji se međusobno stilski jako razlikuju), a druga je bila posveta ženama na sceni (pa smo tako imali filmove o Mariji Kalas, Vitni Hjuston, Grejs Džons, knjigu Amile Sulejmanović, muzičarku Maju Cvetković u žiriju). Domaća selekcija je ove godine obuhvatala raznolikost i bogatstvo muzičkih stvaralaca različitih po svemu: vrsti muzike, godinama, trenutno aktuelnim žanrovima, do onih koje se bave istorijom roka na ovim prostorima. Region je takođe, usmeren ka raznolikosti žanrova, kao i preplitanjem istorije i sadašnjeg trenutka.
Na koji način dolazite do konačnog izbora filmova? Da li se vodite određenim idejama ili „stilom“ i koliko uspjevate da ga nametnete i održite, u odnosu na finansijske mogućnosti?
Sandra: Iako u dosadašnjim izdanjima festivala nismo zvanično objavljivali konkurse, neki autori su nam se sami javili i poslali filmove. Neke smo pronašli tako što smo intenzivno istraživali tokom cele godine. Jedini kriterijum da se film uvrsti u takmičarski program, jeste da je kvalitetan, značajan i sa porukom. Praksa jeste da filmovi ne budu stariji od dve godine, s tim što blagu prednost imaju premijere, kao i na svakom referentnom festivalu. Festival je finansiran skromnim budžetom Doma Kulture Studentski Grad, odnosno Ministarstvom Prosvete RS. Finansije su često problem i velikih festivala, a posebno festivala koje finansijski nije podržalo Ministarstvo Kulture, niti Gradski sekretarijat za kulturu, kao što je kod nas slučaj već tri godine. U datim okolnostima, prikazati većinom premijerne filmove već treću godinu zaredom, promotivno predstaviti muzičke knjige, održati sjajne koncerte zanimljivih izvođača, ugostiti više od trideset gostiju za tri godine – jeste svojevrstan podvig, baziran na kreativnosti, energiji i entuzijazmu tima, koji ne broji ni deset ljudi ukupno. Ali zato imamo puno prijatelja sa strane koji, na ovaj ili onaj način, u skladu sa mogućnostima i afinitetima, podržavaju ideju i život D’N’R-a. Uz pomoć Opštine Novi Beograd, Filmskog Centara Srbije (FCS), koji dodeljuju finansijsku nagradu za pobednika nacionalne selekcije, kao i banke Societe General, koja donira nagradni fond za nagradu publike, uspevamo da i na taj način uspostavimo kriterijume.
I sami ste učestvovali u izradi nekoliko projekata posvećenih domaćoj rok sceni. Koliko je danas teško ili lako uraditi određeni dokumentarni film ili emisiju, serijal? Koji su najčešći problemi sa kojima se autor (entuzijasta) suočava u produkciji?
Sandra: Problemi se rešavaju u startu, donošenjem odluke da se nešto uradi ili ne. Jasno je da će se desiti milion loših okolnosti, živimo u takvom vremenu i na takvom tlu. U poslednje vreme, u Srbiji, zahvaljujući FCS, imamo primere gde je institucija sufinansirala muzičke dokumentarce, što je do pre nekoliko godina bio SF. Autori su uglavnom ulagali svoj novac, vreme, veze, kreativnost, logistiku. Iz ličnih i okolnih iskustava, moja poruka je sledeća: Svako ko poželi da napravi priču, a posebno ako je reč o nečemu što je već manje–više u istorijskoj ladici, mora da bude svestan da je to delo koje ostavlja za večnost. Dakle, odgovornost je velika, a treba uložiti nekoliko godina svog života u taj projekat. Isto tako, neophodno je i rasčistiti u osnovi sa očekivanjima da će po završetku projekta, materijalna dobit biti srazmerna uloženom – finansijski kriterijumi u ovoj oblasti se tek postavljaju, a to je dug proces. Pored toga, treba biti svestan i spreman na to da je za svakog dokumentaristu, nalaženje arhive, kao i budžet za odobreno korišćenje iste, veliki problem, u odnosu na koje su samo istraživanje, pronalaženje sagovornika, snimanje, organizacija – puno manje prepreke. Zaključak je da je teško napraviti film, a kamoli serijal, ali, isto tako, svesno ulaženje u takvu vrstu projekta je već napola rešen problem.
Danas smo izloženi raznoraznim kamerama. Koncerti se uglavnom više snimaju, nego što se slušaju. Na koji način danas self-mediji pomažu ili ne pomažu autorima u realizaciji određenih ideja, posebno kada je riječ o rokenrol temama?
Sandra: Moje viđenje jeste da se na račun 21-og veka, zahvaljujući pomenutoj tehnologiji, u oblasti dokumentarnih zapisa, može upisati više pluseva, nego minusa. Često se dešava da nečiji neprofesionalni snimak, ako je upotrebljen u adekvatnom kontekstu, na pravom mestu, može da dočara upravo „onaj“ komadić koji nedostaje atmosferi date situacije oko koje se gradi priča. Rokenrol je, po mom mišljenju, dobio novi život upravo zahvaljujući tehnologiji. Mislim da mobilni telefon, kao sedmo čulo današnjeg njuejdž čoveka obavlja dobro tu funkciju. Emitovanje „uživo“ natupa koji se upravo dešava uživo, jeste jedna vrsta provokacije: „Nisi ovde, a vidiš koliko je dobro“. Rezultat: Ako je stvarno dobro, doći ćeš sledeći put. Kada je reč o istorijskom segmentu – ukoliko se radi o bendovima koji više nisu u našoj dimenziji, ishod je sličan – njihove pesme, zapisi iz života, poruke koje su izgovarali, zahvaljujući jutjubu i ostalim platformama, takođe postaju dostupne publici koja nije ni bila rođena u doba kada su ti muzičari snimili te pesme.
Na koji način funkcionišu domaće medijske arhive, koliko su dostupne istraživačima i na koji način se rokumentarci oslanjaju na medijsku arheologiju? Koliko je teško u isto vrijeme doći i do privatnih kolekcija?
Sandra: Arhiva je, na našim prostorima posebno, večni problem svakog dokumentariste. Rockumentarci su, po prirodi stvari, u velikoj meri orijentisani na odabir arhivskog materijala. Kod nas je, nažalost, veliki broj arhivskog blaga nestao iz medijskih fundusa iz ovog ili onog razloga. No, tu se vraćamo na pitanje odluke – želiš li nešto da napraviš, ili ne. Ako je odgovor DA, onda ćeš „preorati zemlju, preći sedam mora i sedam gora“ i pronaći ljude koji poseduju privatne snimke, fotke, zapise, ulaznice, bedževe, plakate… Sve to zajedno, čini arhivski mozaik koji, opet, ukoliko nemaš jak koncept, sinopsis, scenario, sam po sebi, neće biti puno od pomoći.
Festival tradicionalno organizujete u saradnji sa DKSG i unutar prostora ovog kultnog mjesta, koje ove godine obilježava jubilej 50 godina od studentskih protesta ’68. Kako danas taj centar i to mjesto izgleda sa novim generacijama, kakva su uopte publika današnji studenti, posebno iz ugla D’n’R festivala?
Sandra: Posle bezmalo deset godina u kojima sam kucala na razna vrata, potencijal, jačinu i značaj ideje, prepoznao je Igor Toholj, urednik filmske redakcije DKSG. Program ove ustanove je meni lično, u polednjih petnaestak godina bio vrlo zanimljiv, puno ispred drugih instituacija koje se bave kulturom. Fantastičan je i program obeležavanja jubileja 1968. ali i drugi programi, počev od filmskog, AFC, a zatim i avangardnih predstava, tribine savremenih tema koje okupe zanimljive i adekvatne osobe britkog uma i često bez dlake na jeziku. Prednost jeste što su programi uglavnom besplatni, a današnji studenti, koliko sam mogla da procenim tokom ova tri izdanja festivala DNR, imaju problem koji je sveprisutan: manjak koncentracije, teško zadržavanje pažnje na nekoj oblasti, kao i uopšte manjak opšte kulture. Dakle, posao jeste pionirski, ali, korak po korak, evidentno je, DNR svake godine privlači sve veći pažnju, i sad se već vidi da je festival već oformio „svoju“ publiku, čiji se broj svake godine uvećava.
Da li je uopšte rokenrol kultura sa kojom se poistovijećuju današnji mladi ljudi?
Sandra: Kada sam ja, sa 13 godina, ušla u medije, a sa 15 u tada važan časopis Pop Rock, svi su mi govorili da je RNR mrtav i da to više nikog ne interesuje… Jasno je da je sve originalno davno rečeno, snimljeno, napisano, ali svet i dalje počiva na ličnom doživljaju, zar ne? Prema tome, za mene rokenrol kultura nastavlja svoj život, dobija različite oblike, pa je teško govoriti o poistovećivanju sa istom, zato što bi onda morali da uspostavimo tačnu definiciju rokenrol kulture, a kako to da uradimo, kad je u pitanju lični doživljaj?! Ako govorimo o trendovima, to je nešto drugo, ali i na tom planu se možemo pozvati na istorijsku činjenicu da se moda vrti u krug, zar ne?
Za rokenrol istoriju i scenu na ovim prostorima bi se moglo reći da je nepresušan izvor tema i inspiracije, za bilo koje introspektivne i retrospektivne vidove produkcije. Toliko toga nije još snimljeno ili napisano. Da li i tu nedostaje interesovanja i uopšte posvećenih ljudi?
Sandra: Da, pop-rok scena bivše države jeste velika, važna, zanimljiva, živopisna. Posvećeni ljudi postoje, ali sistemi u kojima živimo na ovim prostorima, već dugo ne podržavaju kulturu, pa samim tim, ni rokenrol kulturu, ni očuvanje njene istorije, zato što bi se podrškom otvorilo pitanje značaja, uticaja ovog segmenta umetnosti, na živote mnogih generacija. Sigurna sam da će se narednih godina situacija menjati u pozitivnom smeru, a to je i bazični cilj postojanja festivala Dok’n’Ritam.
Koji su sledeći koraci D’n’R-a, kako ga vidite u sledećoj godini i čemu se iskreno nadate kada je riječ o budućim filmovima?
Sandra: Sledeći koraci su uključivanje mlađih autora u projekat kroz podršku i podsticanje, radionice, razgovore, razvijanje kritičke misli. Možda čak i proširenje festivala, kroz realizaciju i predstavljanje delova programa u drugim gradovima, povezivanje sa srodnim festivalima na kugli Zemaljskoj, uključivanje u strukovne platforme… Ima mnogo mogućnosti i neophodan je kontinuiran rad, strpljenje, upornost, doslednost. Nadam se da ćemo u narednih desetak godina u regionu gledati muzičke dokumentarce, čiji značaj i popularnost će biti od velike važnosti, kako na našim prostorima, tako i van njih.
Katarina Vujović