Već od sjutra na stranicama našeg portala moći će se čitati novi serijal. Ovoga puta nijesu u pitanju klasični tekstovi o muzici, ali je štivo itekako važno. Dvojac Rastko šejić i Zoran Mujbegović pokrenuli su zanimljiv projekat naziva Pesme slobode. Radi se o Šejićevim prepjevima nekih od najvažnijih numera rokenrola koje prate odlični digitalni crteži Mujbegovića. Nego, bolje da vam o svemu ovom i još ponečemu kažu sami autori.
Možete li našim čitaocima predstaviti ko stoji iza ovog zanimljivog projekta?
Rastko Šejić: „Šta hoćeš?“ je autorska produkcija koja postoji od 1993. godine, i otvorena je platforma za autorske projekte članova. Konkretno, #PesmeSlobode, ilustrovani prepev ikonične slobodarske rok poezije, je produkt pre svega dugogodišnjeg sličnog razmišljanja o muzici, o umetnosti uopšte, aktivističkog pristupa stvarnosti. Na tekst prepeva prve #PesmeSlobode, Zoran (Mujbegović) je imao veoma brzu vizuelnu reakciju, i tako smo počeli.
Prepjevi rok himni su nešto što se rijetko sreće kod nas. Kako ste se vi odlučili na ovaj korak?
Zoran Mujbegović: Pa naša svakolika pop scena kreće od prepeva, i na žalost i danas retko nalazi autorsko ishodište, i muzički i tekstulano, jer su to većinom bile, da kažem današnjim jezikom, „kopi – pejst” varijante, ili po „starinski“ – „skidale“ su se stvari, pa čak i u kreiranju vizuelnog utiska. Većinski je u pitanju reprodukcija i praćenje trendova, i to od Silueta, pa preko Bijelog dugmeta, i tako sve do današnje šume sve lošijih kopija. Naravno, bilo je tu majstora, nije da nije, koji su drugačiji od svih. Jedan od njih je, što se teksta tiče npr. Štulić.
U ovom radu sada, Rastku i meni je bio važan povratak originalnom značenju i punom smislu pesama koje su nam godinama nešto značile, tada u zvuku „originala“, a sada i u zvuku našeg jezika. Portreti autora, a portreti nikada nisu bili moj omiljeni žanr, nisu ilustracija pesme već jedna od kockica u nizu, i za mene je bio izazov da se pozabavim u ovom ciklusu licima, ličnostima ikona rokenrola, sa istim formatom, simbolima, atmosferom…
Rastko Šejić: Pesništvo zasnovano na muzici, muzika zasnovana na poeziji, velika je odgovornost ne uništiti celinu, ideju, a ostati veran svom jeziku i autorskim slikama sveta koje nose pesme. Ne izučavaju se slučajno Lionard Koen i Bob Dilan i drugi veliki pesnici rokenrola na filološkim fakultetima u anglosaksnoskom svetu. Rokenrol je radosna činjenica razvoja svetske kulture. Jedan korpus njegovog značenja kao da nedostaje na našoj kulturnoj, književnoj, pa i likovnoj sceni. Prebrzo je muzička scena u dvadesetom veku prešla sa potpisanih prepeva u pun postmodernizam, u najpežorativnijem značenju, u prostačku krađu melodija, pesničkih slika i motiva. Da li je komercijalizacija dovoljno dobro opravdanje za krađu? Za zaborav da je umetničko stvaralaštvo značajno samo kao neophodnost, kao želja pojedinca ili grupe da iskaže svoj jedinstveni pogled na svet.
Od obimne zbirke Stereo stihovi, malo ko je objavio nešto slično. Znate li vi neko slično izdanje i imate li možda plan da se na kraju serijala sve objedini i odštampa?
Rastko Šejić: Da, Dragoslav Andrić je ostavio važan beleg u kulturi celokupnim svojim autorsko – prevodilačkim i realno obrazovnim radom, da izdvojim Rečnik žargona i Svaštaru, a na ovu temu pre svega Stereo stihove i prevode Dilanove poezije. Postojao je pristojan prevod Koenove poezije u biblioteci Reč i misao, pa nešto kasnije prevod Kejvovih pesama. Povremeno se pojavi ponešto u književnoj periodici. Ali, pričamo o decenijama unazad. Možda globalno poselo očekuje da sve kolonije govore engleski kao maternji. Sigurno je da postoje i kurentnije antologije na svetskim jezicima. Mi smo odlučili da krenemo iz početka, od pesama koje i dalje slušamo i pevušimo, pesama i autora koji znače generacijama. Namerni smo se ne držati nikakvog rasporeda, vremenskog ili stilskog, ni priznanja, mesta na top listama, već da pojedinačno delo bude srž projekta i naše zajedničke igre. I da pustimo da nas vodi. Ne postoji komercijalna namera, već potreba da se i ovako iskaže, obeleži lepota, angažman, dugogodišnja ljubav prema odličnoj autorskoj muzici.
Zoran Mujbegović: Dugo godina sam se bavio izdavaštvom, i mislim da energija koju ove pesme – prepevi i slike, nadam se i slike, tačnije digitalni crteži nose, zaslužuje da jednog dana bude nešto sasvim drugo, treće ili… Knjiga, izložba… Ko zna šta. Ikonostas pop ikona… Vreme će pokazati. Za sada me ova priča „samo“ interesuje, „vozi“ me, jer jedva čekam da dobijem novi prepev i pesmu. Iščekujem je ko dete poklon za Novu Godinu.
Zanimljiva je ideja da uz riječi ide i rad akademskog slikara. Nastaju li baš za potrebe pjesme ili je to neka već postojeća serija slika?
Zoran Mujbegović: Kako rekoh, portreti nastaju nakon pesme, i u interakciji su sa tekstom i autorima. I #PesmeSlobode vidim kao jedinstveni ciklus, jednu ličnu posvetu pop-artu (smeh) u najširem smislu. Neka vrsta ličnog potpisa ili, ne prepeva, već preslika portreta. To su dobri likovi, nesvakidašnji, a pored toga ikone modernog sveta. U mojoj estetici svi su oni deo mnoštva pravih reči. Njihove pesme su moje pesme. Nisu to pesme koje volim. Ne, te pesme su postale već poodavno deo mene.
Rastko Šejić: Nekako ovaj ciklus proizilazi iz dugogodišnje saradnje, zajedničkog slušanja muzike, ploča koje mi je Zoran nekada provalio, ali i onih modernih albuma ili pesama koje sam ja njega naterao da čuje. Intenzivno smo sarađivali u prošloj godini na kreiranju monografije Zoranovog likovnog rada koja nosi naslov “Pozornica snova”, tako da je ova igra u velikoj meri posledica tog druženja, uz dobru muziku.
Kako odabirate pjesme?
Rastko Šejić: Ne znam za vreme dana u kome, radeći druge stvari, ne slušam muziku. Oduvek sam razmišljao i o smislu rok poezije. Dakle, slušam, pevušim, prisećam se pesama, stanem, zapišem ideju za prepev stiha ili strofe. Pričamo o tome, probavamo, na lepom smo putu kroz najlepše i najjače pesme. Pravi je izazov odabrati pesme koje imaju univerzalno značenje.
Zoran Mujbegović: Da, vidim da Rastko prati sve, od vremenskih prilika i raspoloženja… (smeh). Uspeva da prenese uzbuđenje, atmosferu, to čudo koje nose pojedinačne pesme. Ja ne znam sve dok ne dobijem mejl šta je na redu, a onda… Hop… Neka nova emocija. Svaka pesma u meni dotakne neki deo u meni… Kako kad… Ljubav, sećanje, šetnja, more, planine, gradovi… Novi mejl, nova pesma, nova emocija… Naizgled jednostavno, a ipak i nije baš tako…
Koliko su pjesme danas važne kada se radi o društvenim promjenama?
Zoran Mujbegović: Melos, estrada… (smeh) Čudno je to da se svevremenske pesme ponekad ubacuju u određeno vreme i služe političarima da dignu masu. Tu su autori nešto po strani i svi se sećamo autorskih zabrana da se u svrhu raznoraznih političkih kampanja ne zloupotrebljavaju njihove pesme. Toga ima i tamo i vamo, i gore i dole… U Americi, a i ovde. A svi pravi stvaraoci svojim delima, uvek, ponavljam uvek, donose društvenu promenu. Ako ne direktno, onda su tu da podsete bar na njenu mogućnost, da pruže viziju, da razdrmaju, pomere… Menjaju paradigmu.
Rastko Šejić: Potpuno se slažem. Sve se čini da se obuzda umetničko stvaralaštvo, učini beznačajnim. Izgleda da je za svaki režim slobodan umetnik jednak neprijatelju. Odatle ta zločinačka ideja tumačenja umetnosti kao „kreativne industrije“. Energiju rokenrola nije moguće zaključati medijima. Rokenrol koncerti su i dalje najžešći protest protiv establišmenta, bar u našim sredinama.
DL