Nikola Puzigaća je grafički dizajner iz Kikinde sa beogradskom radnom adresom. Njegov umjetnički portfolio je mnogo veliki, a više desetina kompanija širom Evrope, Amerike, Australije i Afrike nose njegov vizuelni identitet. Pobjednik je na više domaćih i mešunarodnih dizajnerskih takmičenja, a tokom svog rada imao je prilike da vizuelno odredi i neka muzička djela.
Kao prvo, iskreno – da li možeš živjeti od svog rada kao grafički dizajner i da li si mišljenja da se danas tom titulom kiti i ko treba i ko ne treba?
Iskreno – mogu živeti od grafičkog dizajna. Svašta čovek može da radi kao dizajner. Od toga da radi kao freelancer za male i velike klijente, preko prodaje svojih postera, pa do rada u advertajzing agenciji. Ja radim od svega toga po malo. I taj širok dijapazon poslova, plus dostupnost softvera za dizajn su uticali na porast broja dizajnera. Iz tog kvantiteta se rodio kvalitet, zato imamo puno dobrih dizajnera. A ima i tih manje uspešnih pokušaja. Njih vreme brzo eliminiše kada shvate da koliko je lako doći do mogućnosti da postaneš dizajner, toliko je teško zaista to postati.
Da li je kreativnost presudna, ili čovjek poput tebe mora imati smisla i za marketing, biznis itd?
Postoji ta večita boljka kreativaca što ne znaju kako da prodaju i naplate svoju kreativnost. Ili si umetnik ili si trgovac, menadžer. Kreativnost jeste najvažnija. Ali ne može sama. Ako je sama onda sva umetnost osta na hard disku. Moramo je plasirati, pokazati svetu, a za to nam treba malo tog smisla za marketing. A sa druge strane džaba nam te marketinške veštine ako nema kreativnosti. Mislim, nije džaba, danas može sve da se proda, pa tako i loš dizajn, ali pričamo o kvalitetu, pa u tom domenu govoreći, potrebni su i kreativnost i smisao za marketing. Ali kreativnost je taj lepi proizvod koji prodajemo ili ne. Na kraju krajeva bolje da smo kreativni i imamo samo na hard disku svu tu lepu umetnost, nego da prodajemo loše stvari jer smo sposobni da prodajemo loše.
Dosta tvojih radova ima dvosmislene poruke. Da li im je poenta jedna?
Morali bismo da idemo od rada do rada pa da analiziramo. Ako su poruke dvosmislene onda imaju dve poente. Ili jednu. Ili jednu jaču, drugu slabiju priču, ili jednu ozbiljnu, jednu neozbiljnu.. Razlikuju se priče od rada do rada.
Pošto smo na, uglavnom, muzičkom portalu – da li si sarađivao sa nekim bendom, muzičarom? Iskustva?
Uglavnom je bilo saradnje sa klabing svetom. Toga je bilo dosta. Bilo je saradnje i sa muzičarima ortacima, na primer bend Drvotruo, prijatelji iz Kikinde, izguglajte ih. Bilo je i malo afirmisanijih, radio sam plakat za koncert Obojenog Programa i baš sam ponosan na taj plakat.
Negdje sam pročitao da bi volio da radiš sa Frušanteom. Šta slušaš ovih dana, osim očito, RHCP-a?
Slušam Lollobrigidu, Nick Cave-a i muziku iz filma Only lovers left alive.
Da li si zadovoljan onim što si postigao do sad? Imaš li posla?
Jesam, baš sam zadovoljan. Em radim ono što volim, em jako lepo to ide za sad. Posla baš ima. Toliko da ne mogu sam pa sam angažovao nekoliko saradnika koji mi pomažu. Sad se ustvari ubiraju plodovi onog što je posejano davno, onda kada sam odlučio da ću da studiram grafički dizajn, i što je još važnije,to je posledica onog višegodišnjeg besomučnog kliktnja, gledanja u monitor i listanja fontova. I naravno učeći i diskutujući o dizajnu i analizirajući dizajn, tako slažemo svoje lične kockice koje se na kraju slože i sve bude okej.
Da li pratiš radove kolega iz Crne Gore i ako da, kako ti se čine?
Crna Gora je uvek bila umetnički jaka. Otuda i jaka akademija na Cetinju i jaka umetnička svest. Pratim koliko mogu, koliko dođe do mene. Vanja Vikalo, odnosno Linnch je jedan od careva crnogorske umetničke scene. Njegov rad pratim a imao sam priliku da ga lično upoznam nedavno. Opasan umetnik.
Lawrence