Još jedan dobar rok i pank album iz regiona. Dok sam preslušavao album jedna mi se misao nametala – devedesete. Zašto ovaj Zekin album vjerovatno neće napraviti revoluciju kao recimo Neredi, Goblini, Džukele ili Blitzkrieg- njihovi sugrađani? Zbog toga što se izgubio taj vajb kod ljudi, da ono što žive i proživljavaju još i slušaju privatno. To je izgleda sudbina današnjeg roka kao angažovane kulture kod nas. Zbog toga mislim i da je bendovima mnogo teže nego devedesetih kad su se ljudi poistovjećivali sa njima i njihovim pjesmama. Neke nove generacije, sebe još smatram u tu grupu, mogo apsolutno da se poistovjete sa Zekom, međutim očigledan je bjeg ljudi od takvih tema i takvih opomena kroz rokenrol. Dakle, možete i pretpostaviti da Zeke aludiraju na sjebanost pojedinca u sjebanom okruženju. A ta floskula polako prima jugoslovenske okvire. Ako je Jugoslavija u nečemu ponovo jedinstvena, to je sjebanost društva, ekonomije. Da ne širim dalje, jer ako ne slušate šta NPZ poručuju ovim albumom, zašto bi čitali ove redove. Čak i spisak pjesama dovoljno govori o čemu se ovdje radi: „Borba“, „Slomljeni i posečeni“, „Fali nam nadanja“, , „Ne budi me“, „Omča“, „Reklame“, „Seti me se“, „Žila vodilja“, „Grešnici“, „Pomozi mi“, „Kutija“. Album je zreo i svirački i tekstualno. Ono što meni generalno smeta kod današnjeg rokenrola, jeste često prepeglana produkcija. Izgleda su jednostavno došla takva vremena i snima se na mnogo boljoj opremi, što često bude kontraproduktivno. Ovaj album bi bio još bolji da je malo siroviji. Međutim, ostaje ono što uvijek volim da kažem – ovaj album mora da se sluša live. To je sigurno mnogo upečatljivije. Bend koji budi i opominje, u momentu kad se tone sve dublje je bend koji treba shvatiti ozbiljno. Iako ih možda nećete uhvatiti na velikim festivalima, kao ni mnogo drugih koji imaju šta da kažu, to je pravi rokenrol!
ĐorđepunX