Nenad Pantić, alijas Panta Šiklja Nafta, muzičar je iz Zrenjanina, a iako spada u naše najznačajnije avangardne umetnike, sa zavidnom odrednicom u vojvođanskoj rok enciklopediji, ovog leta u 59. godini, našao se na kazanu narodne kuhinje koji funkcioniše pri Crvenom krstu njegovog rodnog grada.
Svakog dana, sa kanticom u ruci, dolazi u Crveni krst i strpljivo čeka da otkuca 12 časova, kada počinje podela toplih obroka.
– Svi smo mi na putu ka javnim kuhinjama! Samo su neki već ovde, a drugi još nisu stigli i ne znaju da ih to čeka – proročanski kazuje Nenad Pantić, koji je muzičku i pesničku karijeru, kao Panta Šiklja Nafta, započeo sedamdesetih godina na čuvenoj novosadskoj Tribini mladih.
Smiren je, onako „laloški opušten”, dok objašnjava kako je postao predstavnik sorte ljudi koji su korisnici narodne kuhinje. Malo mu je otužno da ističe kako je žrtva tranzicije.
– Suviše sam star da bi mi neko dao posao, a suviše mlad da bih mogao u penziju. Taman sam za javnu kuhinju! I nije me sramota, jer sam izgubio posao bez sopstvene krivice – iznosi Panta.
Dodaje da se uvek trudio da bude odgovoran, da nije bio zanesenjak, već je postavljao realne ciljeve. Ali, to ga nije spaslo u ovim turbulentnim vremenima.
– Život sam uredio tako da imam posao, a u slobodno vreme se bavim onim što volim, muzikom. Bio sam oduvek svestan da od muzike ne može da se živi, bar ne od one kojom sam se ja bavio. Ali, nisam mogao ni da sanjam da neću moći da imam egzistenciju ni kao vredan radnik. Zaista sam doveden do prosjačkog štapa – kaže Panta.
Godinama je kao viljuškarista radio u „Jugoremediji”. Poznato je kako je ova firma prošla u privatizaciji. Pre dve godine stavljen je katanac zbog stečaja, a sa oko 400 kolega Panta se našao na birou rada. Čeka sudski epilog svoje firme, od koje potražuje 14 plata, ali zbog sporosti i neefikasnosti pravosuđa, neizvesno je da li će ikada uspeti da naplati dug.
– Iscrpeo sam sve svoje resurse. Nemam posao, ni para, niko neće da me zaposli… Propala mi je i radna i muzička karijera. Rasprodao sam svu opremu – gitaru, pojačalo, razglas, da bih preživeo… Sada strepim da mi ne iseku struju. Za račune, koji se stalno uvećavaju, treba mi 250.000… Brine me da mi stan ne ode na doboš… Borio sam se, ali me je tranzicija samlela – kaže Panta, kome ne pada na pamet da se preda i poklekne pred surovom realnošću.
Panta je, ostavši bez posla, u knjigu sabrao svoje društveno angažovane pesme i misli „Vidimo se na kazanu”. U tome mu ovih dana pomažu prijatelji iz zrenjaninskog „Novog optimizma” i kultnog Pozorišnog kluba. U Novom Sadu i Zrenjaninu organizovali su promociju. Knjiga se prodaje na performansima uz kuvanje pasulja, baš kao u narodnim kuhinjama.
– Ovo nije humanitarna akcija, već spasavanje avangarde! Da beskompromisna reč i misao postoje znaćete kada pročitate njegovu zbirku „udrilirističke poezije” sa više nego simboličnim naslovom. Problem je što je novac odavno nestao, pa sada Panta prvi put u životu mora da dokaže da ga sopstvena poezija može prehraniti – kaže Guta Grubački, jedan od predvodnika „Novog optimizma”, toplo preporučujući Pantine zapise o surovom društvu, u kojem je i ličnost iz enciklopedije završila na kazanu.
“VIDIMO SE NA KAZANU”
U VREME najveće slave Elvis Prisli je izjavio: „Teško je živeti u skladu sa predstavom koja postoji o meni”. Ova genijalna rečenica pre bi pristajala Panti, koji je svakako među najznačajnijim vojvođanskim avangardnim umetnicima – kaže Bogomir Mijatović, autor Enciklopedije rok muzike u Vojvodini 1963-2013, podsećajući da među fanove Pante Šiklja Nafta spada Rambo Amadeus, koji je s njim često nastupao i sada najavljuje da će pomoći u promociji knjige „Vidimo se na kazanu”.
(večernje novosti)