Ivan Glišić je šabački književnik i novinar, otpočeo je svoj mulitmedijalni rad sredinom šezdesetih, kao saradnik šabačkih listova za mlade. Sa Mišom Aleksićem, sada basistom Riblje čorbe, imao je rnr bend S.O.S. Glišić je pisao i za druge bendove i pevače: Rondo, Mudra Sova, Tetrapak, Dražen Žanko, Beti Đorđević, Bogalji… Bio je urednik za rok poeziju u časopisu Džuboks. Napisao je i himnu za kultnu emisiju Nikole Karaklajića. On je i jedan od začetnika ex Yu rokenrol literature, romanima: Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi, Zdravo Kolumbo ovde Amerika, Rokenrol ratnici. Od 1976. uplivava u pank vode. Objavljuje fanzine Mozak u tegli, Luvattua Maa/Obećana zemlja, Udarac drito… Tu su i Glišićevi kultni punk/hc romani: Dogfucker, Mars-punk struggle for life, Žuti ker, Šljamhaus, Loši dečaci, Deca ulice, Klub Belih miševa, Čizme slobode. Ovaj roman je 2009. otkupila RTV Srbije, i snimljena je radio drama, premijerno izvedena na Radio Beogradu 2010.
Za početak gospodine Glišiću, kako bi ste opisali svoj poziv u najkraćem?
Multimedijlana interesovanja, ali sam, silom prilika, zarad plate i radnog staža, bio i novinar, i radio i tv voditelj, ono što me je veoma odvajalo od mog kreativnog rada.
Kada ste se opredjelili za novinarstvo i književnost, šta je bio okidač da počnete da pišete?
Za novinarstvo sam se opredelio jer je u moje vreme, u ex Yu, opština određivala gde i šta moraš da radiš. Nisu imali ljude koji bi pratili rad mladih i umetnika, pa su me postavili za novinara. A okidač da pišem bilo je to što sam se kao dečak družio sa starijima, čitačima, pa su me upućivali šta da čitam, onda sam otpočeo i da pišem.
Da se nadovežem na prethodno pitanje. Na Vašem sajtu piše da ste i jedan od začetnika Yu rockenrol literature, kako se to desilo, kako ste se uvukli u muziku?
U muziku sam se uvukao davno, slušajući Radio Luksemburg. U to vreme u nas je rnr bio zabranjen, a sve što je pod zabranom slatko je mladima. Onda smo osnivali bendove, pa su se pojavili prvi rnr časopisi. Na šifrovanom konkursu zagrebačkog Pop ekspresa dobio sam zlatnu liru za stihove Trenutak sreće. Maja Perfiljeva je bila u žiriju. Upoznala me s Rajmondom Ruicem, basistom Robota, i on je to komponovao, a na Subotičkom, omladinskom, festivalu 69. otpevao Dalibor Brun. I onda sam počeo da pišem o tom svetu. Tada u nas toga nije bilo. Moj prvi rnr roman iz 69-te je „Jer znala je mama mene ce skrckati Levi elementi”. Trebalo je 76. da ga objavi Džuboks, ali rasturen je slog. Objavio ga tek 86. Slobodan Mašić u Nezavisnim izdanjima.
Ono što je meni interesantno u Vašoj karijeri su, možemo slobodno reći kultni underground romani kao što je „Dogfucker” i „Čizme slobode”, a i jedna ste od prvih pank generacija na ovim prostorima. Zašto pank i šta za Vas on predstavlja?
Pank sam upoznao 76. u Londonu. Čuo sam u jednoj napuštenoj fabrici svirku, u Čelziju. Uđem, kad pankeri, tad sam ih prvi put video. Sviraju pesme mojih omiljenih bendova iz šezdesetih. Obrada. Pojasne mi pank. Ja uletim. Kad sam se vratio u Šabac radio sam 78. s prvom pank grupom Novi talas, posle su došli mladi novi panksi i sve to sam opisao u romanima „Dogfucker” i „Čizme slobode”.
Pomenuli smo „Čizme slobode” u kojoj je opisano Vaše prijateljstvo sa pokojnim Satanom Panonskim. Možete li nam iz prve ruke reći kakav je on zapravo bio, jer je veoma intrigantna i zagonetna ličnost i dan danas.
On je bio jedna ličnost na sceni i za javnost, druga privatno. Bio je veoma tih, privatno, i stidljiv. Niskog rasta, ćelav, poprilično iskompleksiran. Obožavao je Marinu Abramović i to kako se ona na svojim izlozbama skine gola pa mogu da je pipkaju, reckaju nožićem. On je to od nje preuzeo. A bio je izvanredan slikar i pesnik. O tome sam napisao „Čizme slobode”. Godine 2009. RTB je postavila ovo delo kao radio dramu. Scenarista Ivan Velisavljević je nedavno za nju dobio prvu nagradu.
Mnogi autori poslije Vas, prvenstveno književnici mlađe generacije, su se okrenuli tom nekom andergraund romanu, koji za teme imaju urbane likove i njihove probleme u gradovima Srbije i Balkana uopšte, koji su bliži čitaocima nego recimo tematike Bukovskog. Da li vidite kvalitet u tim djelima, i šta mislite o „alternativnoj” književnosti danas?
Da bi delo bilo uverljivo, moraš sve što opisuje u njemu da si doživeo i preživeo. Naši novi andergraund tj punk pisci izmišljaju priče i junake. Roditelji su im imućni, na vlasti i oko nje, a to nije andergraund i pank. To je – videla žaba da se konj potkiva pa i ona digla nogu. Mi takve nazivamo tv pankerima i piscima ili tv proseratorima.
Pošto ste život proveli uz muziku kako gledate na nju iza današnje perspektive? Šta joj po Vama nedostaje?
Polako se urušila. Nažalost, i moji drugari, koji su u međuvremenu postali slavni, pomalo snose krivicu. Bora Čorba je bio savetnik ministru za kulturu. Obeća da će dići rnr iz mrtvih, autobusima voditi rnr umetnike po Srbiji i Crnoj Gori. Ništa od toga. Bajaga je bio predsednik Udruženja džez i rok muzičara, nisam primljen. A primljeni su neki pevači narodne muzike, jer s tom članskom kartom imaju popuste kad gostuju na zapadu. Zapad ne ulazi u detalje u vezi kartice, džez i rok umetnici tamo imaju beneficije oko poreza, pa je to narodnjacima rupa u zakonu…
Dobitnik ste brojnih priznanja i nagrada, koja je Vama najmilija i koja je imala najviše odjeka?
Najmilija mi je kad su me fanzinaši, krajem devedesetih, a bilo je oko stotinak fanzina, izabrali Staru Ajkulu, tj pank gurua, a oni su moje Ajkulice. Inače, 74/5 novinari ex Yu su me izabrali za tekstopisca godine, za moje stihove „Veče u Luna Parku” peva je Josipa Lisac, „Ulica jorgovana” peva Darko Domijan i Domijanovu lp na moje stihove, a Ruicevu muziku: „Pastir kraj vatre”.
Po Vama top 5 knjiga i bendova svih vremena?
Ukusi su različiti. Nabrajam one koji su na mene uticali. Od bendova: The Pretty Things, The Kinks, The Who, Velvet Undergorund, MC5. Od knjiga: Gargantua i Pantagruel/Rable, Dekameron/Bokačo, Uliks/Džojs, Lovac u raži/Selindžer, Goli ručak/Barouz.
Živite u šapcu, čitav vijek ste proveli što kao urednik i novinar listova, časopisa, radija. Kakav je Šabac danas kao grad, da li se i on čupa iz kandži šunda i medijske torture ili postoje neke zdrave struje kakve su bile u Vaše vrijeme?
I dalje je, uglavnom, grad vašara, ima i dane karnevala. Ima i dolazaka muzičara i književnika sa strane, ali domaće snage su zapostavljene. Nedavno došli slikari, muzičari i pisci iz Kanade. Družili su se sa elitom na vlasti i oko nje i sa biznismenima. Opštinari nas, nazovimo sebe – umetnike, nisu zvali. Jako tužno i ružno.
Kako ste došli na ideju da radite monografije i šta je presudno bilo da uvrstite u njih imena kao što su Miloš Crnjanski, Mikelandđelo, Isidora Sekulić…
Zato što ih je njihovo vreme strašno pljuvalo. Mikelanđelu su se rugali jer je ružan, mali, zavideli mu, podmetali mu noge. Miloša Crnjanskog cenzurisali. Dnevnik o Čarnojeviću je, ono što mi imamo, samo deliž, ostalo su mu izbacili i uništili. Isto i sa Isidorom SekuliĆ. Njoj je 1918. zabranjen roman Đakon Bogorodične crkve, jer je opisala ljubav mlade Ane s mladim đakonom. Ovaj roman je anatemisala onda i katolička i pravoslavna crkva, kao što su nekada Tolstoja za „Anu Karenjinu”, pa nije dobio Nobelovu nagradu.
Pošto je ovo prvenstveno muzički sajt, da Vas pitam sta slušate ovih dana? Da li ima nešto da preporučite našim čitaocima?
Slušam you tube snimke koje na zidu mog profila na fejsbuku okače bendovi. Čitaocima preporučujem da ne slušaju kritičare. U nas je koliko para, takva kritika, takva nagrada! Sve je na prodaju. Pa neka pare ne daju kritičarima i žirijima, nego samizdat i knjige i demo snimci bendova. Sad ako imaš kompjuter, skener i štampač možeš sebi objaviti knjigu, makar buklet, i narezati svoju muziku.
Pisali ste tekstove za mnoge autore i bendove. Šta je presudno da „poklonite” nekom Vas tekst?
Nisam davao stihove. Ili sam dobijao nagrade na šifrovanim konkursima, ili su ih kompozitori uzimali iz mojih knjiga. Tako je Slobodan Atanacković, urednik Trećeg programa Radio Beograda, komponovao klasičnu muziku na moje pesničke minijature, a da se nikad nismo upoznali. Tako je i Mirjana Živković Božidar, nekad rektor Muzičke akademije u Beogradu, komponovala za sopran i klavir moje stihove iz „Lorka je umro od ljubavi”, a nikada se nismo videli.
Znam da imate dosta čitalaca ovdje u Crnoj Gori, svakako će mnogima biti milo da pročitaju ovaj intervju, pa se nadam da se eventualno vidimo u Crnoj Gori povodom promocije neke od vaših knjiga, i hvala za intervju!
Sve slabije se mrdam iz sobe, imam još mnogo toga da pišem. Čujem, u Crnoj Gori je Maja Perfiljeva, koja me je „otkrila” kao pesnika. Pa joj upućujem pozdrave. I vama, i vašim čitaocima…
razgovarao: ĐorđepunX