mulj.net

crnogorski muzički portal

Mon05292017

Last updateFri, 26 May 2017 12am

Ramones – 40 godina prvog albuma: Pravo u glavu

01ramones-first-album-cover
Prvi album Ramonesa, snimljen 1976. za nekoliko dana i skoro bez para, ostavio je neizbrisiv trag u svesti mnogih koji su odrastali sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina – njegov portret rokera kao tinejdž gubitnika iz komšiluka ostao je zauvek upisan u istoriju. Verni sopstvenom mitu, kad su se raspali 1996, Ramones su imali u džepu isto onoliko dolara koliko i na početku – skoro ništa. Svi su voleli da ih vole, ali niko nije hteo tu ljubav da plaća

"Now I wanna sniff some glue
Now I wanna have somethin' to do"

"Sad hoću da duvam malo lepka
Sad hoću nešto da imam da radim"

(RAMONES – Now I Wanna Sniff Some Glue 1976)

 

Izgleda da je zima 1976. u Njujorku bila neobično duga, i što je duže trajala – to se činila hladnijom. Sledeća će ući u istoriju kao jedna od najledenijih ikad, u gradu što se polako pretrpavao đubretom koje niko neće da odnese zbog čuvenog štrajka đubretara, u gradu sa najvećom stopom nasilja na ulicama, u gradu od koga je i naknadno postavljeni predsednik Džerald Ford digao ruke, kao od poslednje rupe. Da, Njujork 1976, bio je najgori megalopolis na svetu, urbanizovano stanište na ivici raspada.

Jedan bend je snimao baš tog februara meseca na Menhetnu, na šestom spratu prestižnog Radio City studija, snimao je za svoje pare i ostavljao mikrofone ispljuvane od napora izvikivanja svojih tekstova. Među pesmama i tekstovima koje su uglavnom iz prve snimali bila je i legendarna Now I Wanna Sniff Some Glue, o tome kako nema šta da se radi, samo da se duva lepak, sa prostodušnim zaključkom kako je i to super, jer – eto – bar nešto može da se radi. Lepak muti mozak i tera na bezrazložan smeh, što je bio pravi komentar onog što se dešavalo u njujorškoj stvarnosti zagušenoj đubretom. Borbeni poklič: "Sad hoću da duvam malo lepka", očigledno je bio konstatacija istinskog stanja duhova, ali i poziv u pomoć, posebno u delu teksta u kome se preteće poletno izvikuje kako "sva deca žele nešto da imaju da rade". Drugim rečima, iz te muke mogli su samo sami sebe da izmisle, kao nešto bolje od okoline u kojoj su se našli.

U Njujorku 1976. jedan bend je snimao ploču koja će zauvek formulisati tinejdžersku ogorčenost i pretvoriti je u ozbiljan umetnički stav sa političkom težinom. Članovi, koji nisu izlazili iz crnih kožnih jakni, pocepanih farmerki i otrcanih patika, svirali su već oko godinu i po dana zajedno, uglavnom skoro svakog meseca više puta u zarozanom malom klubu CBGB, i znali su napamet svoj raspored pesama, što je išao tačno onim redosledom kako su ga odsvirali na ploči.

Njihova imena bila su Joey, Johnny, Dee Dee i Tommy Ramone i namerno su se predstavili kao jedna debilna srećna porodica, koja ne funkcioniše.

SVI SU RAZUMELI: U trenutku snimanja svog prvog, istoimenog albuma, Ramones su – po legendi, koja je verovatno sušta istina – imali napisano dovoljno pesama za tri ploče. Zapravo su ih snimali hronološki, onako kako su ih napisali, te su tokom 1976. i 1977. objavili opus od 42 pesme, većinom trajanja od oko dva minuta. Zaista: albumi "Ramones", "Leave Home" i "Rocket To Russia", koji čine tvrdo jezgro njihove estetike i ono najbolje od ove grupe, imaju – očito sasvim namerno – po 7 pesama na A i B strani, odnosno svaki po 14 ukupno.

Ipak, mnogo šta oko sastava desilo se srećno slučajno i nimalo konceptualno. Dee Dee i Johnny su se upoznali kao dva mala otpadnika u srednjeklasnom bastionu Forest Hills u Queensu, dok su pokušavali da prodru u već postojeće grupe; Joeya su naknadno pozvali, jer im se sviđao njegov ukus. Ime je došlo inspirisano činjenicom da se Paul McCartney kad nije želeo da bude prepoznat prijavljivao u hotelima pod pseudonimom Paul Ramon. Osim američkih bendova, od Beach Boysa do The Stoogesa, Ramones su svim žarom srca voleli i zvuk ranih The Beatlesa – naivni, potpuni opozit dobu u kome su na komercijalnom vrhuncu bili pompezni kvazihipi stadionski rok bendovi.

Onog trenutka kad je otkriveno kako Dee Dee, koji je tad pisao većinu tekstova i dosta melodija, ne može istovremeno da drži bas i peva, te je visoki i krakati Joey sa bubnja morao da pređe na mikrofon, bila je sasvim usputno rođena zlatna formula, kojoj je nedostajalo samo još da Tommy kao producent sedne za bubnjeve – boljeg nisu uspeli da nađu. Žilavi, kao od električne gume napravljeni Dee Dee, preuzeo je na sebe da viče između pesama bubnjarski slogan: one-two-three-four, a sa Johnnyjem su već imali jednog od najefikasnijih gitarista svih vremena. Bilo je dovoljno da Joey, onako klancajući se i ljuljajući kao da će pasti sa mikrofonom, dâ signal poklikom "Hey, Ho, Let's Go" u uvodu prve pesme – i postalo je odmah jasno da se nešto istorijski važno dešava.

Jer svi su odjednom opet razumeli rokenrol.

HUMOR STVARNIJI OD STVARNOSTI: Prvi album Ramonesa jedna je od najpozitivnijih ploča u istoriji.

Superzabavljeni poigravanjem sa stereotipima rokenrola, ubrzavši ih do neslućenog broja obrtaja, Ramones na njemu zvuče kao svakodnevna revolucija koja se može desiti. Pojednostavljeno, ali efektno sviranje pravo u glavu, slaganje momačkih glasova, izvikivanje parolaških tekstova u maniru navijača, sve to čini ovaj komad muzičke ostavštine i danas moćnim direktnim iskazom o tmurnoj svakodnevici iz koje je nastao i kojoj se vraća.

Mračne teme iz trulog komšiluka su tu: Ramonesi pevaju eksplozivne pesme kao male himne, što "Blitzkrieg Bop", "Beat on the Brat", "Now I Wanna Sniff Some Glue", svakako jesu – u njima su opisani likovi koji žele da duvaju lepak, pa se dalje govori o prebijanju klinca koji veoma nervira okolinu, o muškoj prostituciji na uglu dve poznate ulice, o odbijenim ljubavima, uz par nagoveštaja horor scenarija, i tako dalje i bliže, sve tonom koji otkriva bliskost autora sa svim navedenim temama. Lepota prljavosti bez odmaka u verziji Ramonesa ostavljala je utisak kako oni lično poznaju ljude kojima se te ružne stvari dešavaju i da su u pitanju bili nezaboravni karakteri, dostojni da budu upamćeni kao pop kulturni "Jadnici".

Pune uši zvuka koje su ostavljali za sobom svojom frenetičnom svirkom, pojačavale su osećaj stvarnog sveta koji ovim putem upada u domove i srca. Jer, uprkos svemu, Ramonesi nisu prestajali da budu entuzijasti po pitanju opstanka pod svim okolnostima, štiteći se humorom gde god su mogli. Humorom stvarnijim od stvarnosti.

POP & ART: Lista muzičkih noviteta koje su Ramones doneli sa sobom na prvom albumu duga je: minimalistički pristup doveo je do toga da se pojačaju do maksimuma osnovne osobine rokenrola i u prvi plan opet iskoče ritam i zapaljiva melodija, da pesme traju kratko i ne gnjave, da govore o stvarnim iskustvima stvarnih ljudi, da budu toliko glasne da nas oduvaju. Konačno, za njihovo upisivanje u katalog najvećih američkih kulturnih dostignuća veoma je važna i činjenica da su se oslonili skoro isključivo na američku tradiciju, bez umetničarenja evropskog korena – ova apoteoza njujorškog uličnog duha mogla je pri tom da funkcioniše u svakom velikom gradu na svetu, i tako je i shvaćena.

Tommy Ramone će reći prilikom stupanja u R'N'R Hall of Fame da su njihove glavne zajedničke teme kad su pravili bend bile The Stooges, MC 5, New York Dolls, Lou Reed i... Andy Warhol. I ako su prva četiri imena potpuno deo rokerskog pogleda na svet odozdo, sa dna, prisustvo Andyja kao da govori u prilog pričama da je neko u Ramonesima imao dovoljno snažnu umetničku svest da ih promisli i plasira kao pop art proizvod – takoreći nacrtanu skicu rokenrol benda sa ulice. Postoji ozbiljna teza da su Ramonesi – tada već u starijim godinama, oko 25, a ne nežnim 18 – posedovali dovoljno konceptualnog duha da se namerno samokreiraju kao novi kodni simbol u rokenrolu, nešto nalik onome što su Sex Pistols posle njih uradili na politički direktniji način. Sve je to, naravno, bilo svesno kontra bilo kojoj vrsti establišmenta, posebno onog rokerskog, koji je do tog vremena postao cirkuska atrakcija. U toj ubitačnoj stilskoj uglačanosti Ramonesa, krila se uvek gorka poruka za sve koji slušaju ovu veselu muziku u svom potrošačkom raju.

SREĆNA VREMENA: Bay City Rollers su bili najveći šiz tih predugih tinejdžerskih leta, ali tu su bili i The Osmonds, Mungo Jerry, Middle of the Road i Rubbetes i gomila imena što su predstavljala euforično pozitivnu pop muziku koju je trebalo da vole devojčice i dečaci tog doba. Ramones su okrenuli za 180 stepeni ovaj proizvod što ga je tadašnja industrija namenila mladima kao obavezan sastojak svakodnevnog života uz koji se treba radovati, kao na dugme – njihova pobuna odnosila se na taj svet prisilnog mladalaštva, kao malograđanskog proizvoda s kojim jedino što se može započeti jeste igra uništenja.

Ramonesi su zato na koncerte išli metroom, a ne avionom, nisu uspevali da skupe opremu, niti nađu salu za probe, a verovatno najblesavija priča o ranom karakteru benda povezana je sa jedva organizovanim snimanjem fotografija, od kojih će jedna konačno biti odabrana za ikonički omot prvog albuma: pošto su potrošili oko 2000 dolara na neuspešan set na kome su pokušavali da skinu The Beatles omot "Meet The Beatles", pristali su da ih slika Roberta Bayley, fotografkinja fanzina "Punk". Fanzin je osnovan 1975. i odlučujuće je pomogao da se termin 'punk' uspostavi kao oznaka žanra, te su članovi grupe bez problema saslušali sugestiju svojih prijatelja kako je najbolje fotografisati se u prirodnom ambijentu – bukvalno iza ugla kluba CBGB, njihovog obitavališta. Kakva je okolina to bila, najrečitije govori činjenica da su, na sačuvanoj seriji snimaka, članovi Ramonesa uhvaćeni kako na jedvite jade uspevaju stabilno da stanu pored zida za fotos u pozi koja je postala definicija vizuelne pank estetike – malo zato što su se previše smejali, a malo jer su nestabilno stajali na gomili šuta. Na sve to, Dee Dee je na licu mesta uspeo da ugazi u pseći izmet, te se na ostalim fotografijama vidi njegova borba da ga skine granom i potom kako juri članove benda preteći da će ih istom izmazati.

Bila su to srećna vremena.

HAVARIJSKO LETO '76: Tog leta su prvi put otišli u Englesku, čime je zvanično krenuo pank u toj zemlji i ostatku sveta – sve ono što su doneli: odrpan izgled, jednostavan muzički pristup, stav besnog i besperspektivnog tinejdžera, postalo je globalna kulturna metafora, te gorivo kojim su budući članovi najuticajnijih britanskih grupa pokrenuli svoje bendove. Prvi koncerti Ramonesa u Evropi, kao predgrupa Flaming Groovies, bili su supkulturna senzacija koja je podstakla vrenje, što je tog leta inače visilo u vazduhu. Po ko zna koji put, vladao je taj osećaj – nešto je moralo da se učini, jer baš ništa nije bilo u redu sa svetom.

Ramones su kasnije izražavali malo čuđenje što su se našli na mestu predvodnika jednog pokreta pod tim imenom, pošto je za njih stanje "panka" bilo teška svakodnevica koja se bavila njima, a ne oni njom. Bilo kako bilo, oni su doneli recept, a svet je prihvatio lek – uskoro su svi u Engleskoj prepoznavali kod svojih pank-rok bendova jednako furioznu svirku i jednosložne tekstove kojima je sve bilo rečeno, isti stav i izgled. Ramones su doneli ceo model, ostalo je samo da se preuzme i dalje kreativno primeni: havarijsko buđenje dece moglo je da počne.

DANAS TVOJA LJUBAV, SUTRA CEO SVET: Odlično se sećam momenta kad je Studio B u kasnim večernjim satima prvi put ilustrovao pojavu grupe Ramones pustivši "Sheena Is A Punk Rocker", veoma mi se svidelo što je taj pank zvuk o kome smo toliko čitali u "Džuboksu", bio tako veseo i melodičan, a opet beskompromisan, što se dalo osetiti iz svakog udarca bubnja. Ali se takođe odlično sećam kako niko nije slušao Ramonese u ovom gradu u kome pišem, i to čitavih deset godina, sve do neke 1986. – tad se pojavila prva prava hardcore punk generacija, i tek za nju su oni bili Otkrovenje i Apokalipsa u isto vreme.

Beograđanima Ramones valjda nisu bili dovoljno mistični, odnosno arty, ili niko nije hteo da sebe gleda kako igra luzera na sceni, jer je prečesto bio to i u stvarnosti – tek – o Ramonesima nisi imao sa kim da pričaš u ovom gradu sve do 1986. Kao da ova čistokrvna rok grupa prvobitno nikako nije mogla da nađe uporište u lokalnom ukusu ove sredine, da bi se onda odjednom sve promenilo, te su sredinom osamdesetih neki drugi mladi, izgubljeni u stisnutim bespućima velikih jugoslovenskih gradova, u njima prepoznali svoje zaštitnike.

Da nije bilo KUD Idijota, koji su spontano ovu treš-estetiku ukrstili sa alanfordovskim duhovitostima, verovatno ona ne bi bila pravilno presađena na srpskohrvatski jezik i ne bi – kao retko koja zapadna grupa – baš Ramonesi bili shvaćeni kao domaći bend. Da nije bilo njihovih koncerata u Ljubljani i Zagrebu krajem 1990, na kojima se okupila celokupna ondašnja jugoslovenska alternativna kulturna scena, ne bi još tad mogli da shvatimo koliko smo svi zajedno mogli da budemo bolji. Siguran sam da je to i bila tajna misija Ramonesa u našim krajevima.

Joey, Johnny, Dee Dee i Tommy su umrli.

Ali Ramones su ostvarili ultimativni san popularne kulture – izmislili su sebe.

Dragan Ambrozić (Vreme br 1317.)
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1380789

Red Baraat