mulj.net

crnogorski muzički portal

Mon05292017

Last updateFri, 26 May 2017 12am

Petar Janjatović

SUD VREMENA JE UVEK NAJBOLJI KRITIČAR
janjatovic3Danas gotovo da je nemoguće prošetati kroz domaću muziku, a da se ne sretne ima Petra Janjatovića. Štampani i online magazini, knjige, festivali, takmičenja... Kako sve to izgleda poslije nekoliko decenija u samom centru zbivanja?

Neosporno da postoji osećaj zadovoljstva minulim radom. Lepo je baviti se nečim što voliš, povremeno pomoći da se neke dobre stvari realizuju, da nekome otkriješ dobru ploču i da se srećeš sa zanimljivim svetom. Add a comment

Read more: Petar Janjatović

Miki Radojević (Sixpack)

"MIKROFONIJA"

sixpackmiki2Šta trenutno radi Six Pack?
Kao bend čiji članovi ne žive u istom gradu, funkcionišemo na relaciji Beograd - Smederevska Palanka i povremeno se sastajemo da bi lagano sastavili novi materijal. Polovina novog albuma je već spremna za studio, a ostatak je u nacrtima, idejama i postepenoj razradi. Uz malo sreće, na proleće ćemo ući u studio.
Ostalo je standardno: sviramo, gostujemo, putujemo... Add a comment

Read more: Miki Radojević (Sixpack)

Dropkick Murpheys - ...SVE JE POČELO U JEDNOJ BRIJAČNICI...

dropkicksMožeš li nam reci ukratko o istoriji benda, kao i o trenutnoj postavi?
Ok...sve je pocelo u jednoj brijacnici u Quincy-u , Massachusetts (blizu Bostona) januara 1996. Obradivali smo: CLASH, STIFF LITTLE FINGERS, THE POGUES, GENERATION X, THE SWINGIN' UTTERS itd. , a naša prva originalna pjesma zvala se „Barroom Hero", što je ujedno i prva stvar koju je Kenny (osnivac benda) ikad napisao. Nije loše za prvu ruku, haha! Ja sam im se za bubnjevima pridružio pocetkom 1997, a postavka je bila sljedeca: Ken - bas i vokal, Mike - vokal, Rick - gitara i vokal, i ja na bubnjevima. Add a comment

Read more: Dropkick Murpheys - ...SVE JE POČELO U JEDNOJ BRIJAČNICI...

Brchko Brchkovic

CRNA GORA JE INSANT GULAŠ BEZ MESA!

brle4Brchko, šta si po profesiji?
Zaludnjak i po nacionalnosti mediteranski svaštojed. To je stvorenje sa ovih prostora koje može da jede svašta, da preživljava za vrlo male pare. Interesantno je da su me izgubili iz maticne knjige državljana. Kad sam se rodio, maticar se opjanio i zaveo u knjigu rodenih, ali zaboravio da me upiše u knjigu državljana. Tako da ja nijesam zvanicno državljanin ni jedne države.

Osim što su zaludnjak, cime si se još u životu bavio?
Kao veoma mlad sam se bavio muzikom. Sa mojim bendom Jozef K. izgurao sam taj prvi album, koji je kompletno realizovan u studiju titogradske televizije, a izdan za PGP-RTS, mislim 1988. godine. Posle toga bend se raspao, nije bilo para da to izguramo do kraja. Neki clanovi su se poženili, prodali instrumente, kupili šporete i frižidere, skucili se. Tada sam se ja nešto bio pogubio, uglavnom ulicario dvije tri godine, a onda nas nekoliko otkrijemo „Debelu Bertu". Za tih godinu dana, koliko smo je mi vodili, kod nas su svirali svi najjaci bendovi iz ex republika, od Arhangela iz Skoplja do Miladojke junid iz Slovenije. Posle toga mafijaši nanjuše pare, izbace nas marifetlucima i naprave folkoteku. Moj prijatelj, Pavle - Pajo Radojicic je u Berti osliko mural na zidu, visine 6 m, a dug 15 metara, a novokomponovana braca su prekrecila njegovo životno djelo - kakav je to zlocin nad umjetnošcu! Posle toga, ulicario sam još godinu dvije, a onda se pojavljuje casopis Grafiti, polovinom 93, kada pocinjem da pišem. Nijesmo izlazili redovno, jer smo baš bili oštri, jedini je to bio medij u ono vrijeme koji bukvalno nije bio pod nicijom kontrolom. Mi stavimo Mila na naslovnu, fotomontažu sa San Rema, kao Toto Kutunjo i napišemo dolje LA ŠATE MI CIGARE. Pazi to je bila 97, najlude godine. A ovi iz udbe su to rešavali tako što pokupuju po trafikama cijeli tiraž Grafita.

Eto, u to teško vrijeme vi ste ipak nešto radili, a danas niceg takvog ni na pomolu?
E to je tragedija, što je Crna Gora toliko srozana duhovno, da ja bukvalno imam osjecaj da ovde žive sve sami duhovni bogalji i moralne nakaze. Ne mogu da vjerujem da u državi koja se nešto dici sa svijetlom tradicijom, možeš na prste jedne ruke prebrojat koliko ima slobodnih intelektualaca - što ce reci da su se svi nede uvalili, svi grickaju od nekoga i naravno moraju nekome da se šupkaju! Nema alternative! Ja se sjecem da je, kada je Podgorica bila kasaba, u Domu omladine vježbalo dvadeset bendova, a sada nema 2 - 3 benda koji nešto rade, tako da nijesam optimista kad je Podgorica u pitanju. Sad mi lici na curicu u pubertetu, koja ne zna de udara, a bogami velike su šanse da ode zlim putem, da postane gadna mala sponzoruša.

Poznato je da ti pišeš i ko god je citao tvoje price nalazi da su veoma zanimljive. Imaš li šta objavljeno?
Imam dvije objavljene knjige. To su moja divlja izdanja: „Sebicne price", objavljene 1995, je zbirka poezije i kratkih prica i ponosan sam na to izdanje, a posle toga sam 1999. objavio dramu „Radio city". Ljudi koji su se pojavili kao zvanicni izdavaci te knjige, radio Antena M, a ja sam zapravo zapalio „Pobjedu" za štampanje - oko para, opet na foru; bacili su to na smece. Falilo im je prostora u nekom ormanu de su stajale te knjige, a to je bio neki skromni tiraž od 500 primjeraka. To sve govori o Crnoj Gori i njenim vrijednostima. Ta ista Antena M, u kojoj sam ja 6 godina imao svoje šou programe, koji su bili najslušaniji - od Blesoteke, do Lesi se vrce kuci. A na divlje sam radio i kod njih i na Blu Munu 10 godina. Na Blu Munu sam imao saradnice, dvije sestre Kneževic u emisiji Povrce, koje se sad druže sa Berluskonijem i Erosom Ramacotijem. Eto, ja sam ih probio kao Minimax Brenu. One odoše, a ja ostah kikiriki da prodajem.

Smatraš li sebe piscem?
Smatram, moram priznat! Jedno vrijeme mi je to nešto bilo bezveze da kažem, medutim ova ekipa kriticara i nova generacija pisaca, smatraju da sam ja zaista dobar pisac, objavljivali moje price po raznim casopisima... ne znam, trebao bi sve to da skupim i objavim.

brle2Jedna osoba sa crnogorske medijske scene je jednom prilikom rekla: Brchko je izvanredno talentovan ali i izvanredno lijen. Pa?
Lijen stvarno jesam, ali zašto ljudi misle da je to mana. Zašto se ljudi trude da u ovom modernom vremenu žive što brže, to je glupost kad covjek zna da je vrijeme relativna kategorija. Zašto, kad je svjestan da se u svakom trenutku krece ogromnom brzinom zajedno sa Zemljom, ne bi malo iskulirao, prebacio u prvu i na vr' gasa vozio. Pokojni Živko Nikolic je imao strašnu teoriju. On se bio ufurao da ako sporije živi i ako se sporije krece, da ce duže da živi. Medutim, kad sam saznao kakva ga je sudbina snašla, naježio sam se. I tad sam se prvi put zamislio, moram ti priznat, da li da mijenjam sebi profesiju. Kažu za Živka da je umro u potpunoj samoci i depresiji, da su ga nevjerovartno opljackali. Citao sam njegov potonjiintervju nekom beogradskom casopisu, gdje je covjek tako utucen da je to nevjerovatno. To je nešto najtužnije što sam procitao. I dok je on na veresiju uzimao hranu kod jedne žene koja je voljela njegove filmove, u isto vrijeme su se njegovi filmovi, po pet istovremeno, vrceli na divlje po raznim beogradskim televizijama. Najveci crnogorski režiser, završio je kao klošar! A sad zamisli, mjesec dana pošto je umro, ustanovili su nagradu Živko Nikolic. Kakvo je to licemjerstvo! To je najbolji termin za njih - duhovni bogalji i moralne nakaze.

Šta misliš o savremenoj književnoj sceni u Crnoj Gori, ima li tu kvaliteta i može li se uspjeti?
Moje mišljenje skromno kaže da su književnici zapravo jedina prava snaga na kulturnoj sceni Crne Gore. To je kvalitet koji ima svjetsku razinu. Ja i sebe ubrajam u tu scenu, u lijenji dio te scene... ali nikad se ne zna, nije pisanje trka na sto metara. Ima još nade za nas, sad smo u najboljim godinama, pa još uvijek imamo lagan prolaz kod klinki....

Što si promijenio toliko medija i ogledao se u toliko razlicitih formi? Je li razlog tome tvoj nemir, ili je bilo i sukoba sa urednicima?
Pa ima i jednog i drugug. Na jednoj strani je moja potreba za stalnim istraživanjem, da cackam, da džaram, a na drugoj ograniceni vidici vlasnika medija, oni su kao balkoni. Moj problem je što sa svojim idejama idem deset, dvadeset godina ispred vremena. E sad neke stvari, koje sam ja radio prije 10, 15 godina, pokušavaju neki ljudi da postave kao standard, što vrlo neuspješno rade. Još me više nervira što je zanimanje TV voditelja toliko devalviralo. Ne postoji nikakav rejting, pokupe ljude sa ulice koji su jedva pismeni, a najlude je kad cuješ voditelja koji ima govornu manu, koji imaju tako gadne poštapalice. Polovina medija je konciprana tako da pocivaju na postulatima pornografije. Imaš neke nove televizije, de njihovi džinglovi podsjeceju na trejlere porno filmova!

Pošto je ovo studentski list, moram te pitati šta bi ti porucio crnogorskim studentima?
Ja mislim da oni imaju krive uzore. Oni su svuda pokretacka snaga. I alternativa i avangarda i suvi intelekt. Našim mladim ljudima fali hrabrosti, želje za novim otkricima, nekako su mi skuceni, isprepadani. Nema te životne esencije. Kompletan život u Crnoj Gori meni lici na nekakav instant gulaš bez mesa. Pazi, tu su svi zacini, tu sve miriše, rekao bi - kako cu sad da se nabucam, a kad uzmeš da jedeš vidiš da tu nema mesa, cista prevara. Sve je gola šminka. Džejms Braun je u poslednjoj turneji 2001. godine bio uvrstio i Podgoricu. To je sve bilo ugovoreno samo da se potpiše, a kad su gradonacelniku tražili pare, on je pitao: ko je taj? Svi znamo što bi znacilo za Crnu Goru da ljudi vide živu legendu od 70 godina, jer više nece moci, jer ovaj nece biti živ, može krepnut svaki cas. Ali oni koji to mogu, ne razumiju, jer su se podigli uz muziku, ne znam, Silvane Armenulic i Harisa Džinovica, takav im je profil.

Cime još planiraš da se baviš, posle ovog intrvjua?
Evo sad sam mislio da napravim neki novi TV projkat, ali nažalost vlasnici medija u Crnoj Gori se ponašaju kao feudalci. Medijska scena u Crnoj Gori lici na feudalnu spregu kurcevitih vlasnika i novinarcica koji se utrkuju ko ce više da im se šupne. Imao sam još davno ponudu, kad sam imao više energije, da odem i radim u inostranstvo. Sad bi bio pun para i dolazio ode kao turista, ali sam se zajeb'o. Ovako ostadoh da prodajem kikiriki... Mada ce sledeca stvar biti da pravim film i tim planiram da se bavim do kraja života. Ali ni u ludilu mi ne pada na pamet da radim ove filmove kao što rade ovaj Vukcevic i Perovicka. To za koliko su oni snimili filmove, to nijesu male pare, a to što su oni snimili je Ljovisna, kic obicni.

Svi te znaju kao Brchka Brchkovicha, hoceš li nam za kraj otkriti tvoje pravo ime?
Goran Nikcevic, to mi je administrativno ime, Pješivac, na njih sam genetski povukao po izgledu, a bogomi i po ludilu. Moram ti priznat, ja nikad u životu nijesam nikog izbio, doduše jesu mene par puta isparapucali, ali cesto sanjam, i to uvijek poslije dobrog seksa, kako kidam glave i to sve ovim poznatim likovima - i uživam od ljepote! A kad se probudim i razmislim o tome, ja kapiram da to nije ništa drugo, nego moji pješivacki geni.

razgovarao: PR

Add a comment

Tea Break - OVO NIJE POSAO ZA ONE KOJI LAKO ODUSTAJU

teabreak2Pozdrav ljudi,
Kao prvo recite mi kako je nastao bend I odakle ime Tea Break?

Tea Break je nastao u Beogradu sredinom 2001 godine, a za ime benda odgovoran je Mladen. Bend je trazio pravi naziv i Mladja je jednog dana dosao sa imenom "TEA BREAK" koje se svima dopalo i ostalo.... Add a comment

Read more: Tea Break - OVO NIJE POSAO ZA ONE KOJI LAKO ODUSTAJU

Mita Jovančić (Block Out)

mita1Ajde da počnemo razgovor sa jednim citatom: „Mita je "Block Out" pa tek onda mi
koji se ceo zivot krijemo iza njegovih leđa na bini i iza njegovog glasa na albumima."
Kako komentarišeš ove Nikoline riječi?
MITA:
I ja tebi mogu da kažem da smo svi mi ostali iz benda tu na gomili jer postoji jedan Nikola Vranjković dovoljno lud da i dalje kreće sa ,,istog prokletog mesta'' i povuče nekako i nas ostale.

Čini se da vas dvojica funkcionišete kao jedinka. Čuo sam da si i učestvovao na njegovom solo projektu. Šta bi bilo kada bi se Block Out raspao?
MITA:
Nisam učestvovao u radu na Nikolinom solo projektu. To je dezinformacija. Zapravo ono što je Nikola uradio u ,,zaovdeilizaponeti'', svakako je moralo da ugleda svetlost dana, a nije našlo svoj put da to učini kroz Block out. Naravno da su članovi benda uglavnom pomogli oko svega toga, ali bilo bi stvarno suviše da ja pevam jer bi to bio neki novi block out. Što se tiče drugog dela tvoga pitanja vezanog za eventualni raspad Block out-a, verovatno se ne bi dogodilo ništa spektakularno. Nijedna stvar na svetu u svom materijalnom obliku nije večna, a večni ćemo biti onoliko kolko nam dela traju. Nikola je svakako čovek čijim će se ukupnim delom pozabaviti ozbiljniji analitičar od mene. To što smo tolike godine proveli zajedno najbolje govori šta mislim o njemu.

Kako je bilo svirati u Ad Hocu i prvoj postavi Block Outa?
MITA:
Ad hock je bio neka vrsta malog pustog ostrva na koje smo se svojevoljno iskrcali neki moji drugari sa Akademije i ja. Nastao je u vreme opšteg rasula i haosa koje je zahvatilo Beograd i Srbiju početkom devedesetih. Razlika između tog vremena i rada u Block out-u je kao da porediš pikanje fuce sa drugarima ispred zgrade i igranja na Marakani.

Osim što si glasom dao prepoznatljivost grupi, tu su i tvoji crteži, slike i video radovi. Da li si u tim radovima od kojih se dio može vidjeti na vašem sajtu, sa dobro poznatim glavnim akterom, našao svoj pravi izraz ili postoje neki drugi radovi koji te bolje predstavljaju?
MITA:
Taj ,,glavni junak'' kako si ga nazvao, nastao je nekako u vreme kada i Block out. Teško je meni da ti ovde u par reći objasnim tu priću, jer ja tu priću objašnjavam kroz moje slike, spotove, omote i sl. Možda se jedini iskreni odgovori na to pitanje nalaze tamo.

Koliko te je (ako jeste) tvoje interesovanje za muziku i bavljenje njom odvuklo od slikanja?
MITA:
Nije mene od slikanja odvukla ni muzika niti bilo šta drugo. Slikanje je nešto što je sastavni deo svega što radim u životu. Mada se tvoje pitanje više odnosi na određene tehnike koje su se pomerile u neki drugi plan. Razlozi za to više leže u tome što se ja, po prirodi stvari, zaokupim onim što je u tom nekom narednom periodu aktuelno. Ako je to turneja ili snimanje albuma, normalno je da se više bavim muzikom. Ako imam dogovorenu izložbu za određeni datum, svakako da se više posvećujem slikama ili režiji i montaži kad pravim spot, ali ideja je da to sve nekako živi zajedno i prožima jedno drugo te mu tako daje neku novu mirisnu notu.

Koliko uopšte imaš vremena za slikanje?
MITA:
A koliko treba vremena da se naslika slika? Kad to znaš onda znaš i da li imaš dovoljno vremena da je naslikaš.

Po tekstovima koje si radio za Block Out vidi se da je tvoj način izražavanja znatno drugačiji od onog koji BO danas ima. Ima li i tu uticaja senzibiliteta koji je svojstveniji slikarima, posmatranja svijeta očima slikara?
MITA:
Verovatno ima istine u tome što si rekao, mada mislim da je kjučni razlog razlike u senzibilitetu taj što su ti tekstovi nastajali u glavi jednog dvadesetogodišnjaka koji je pred sobom imao viziju nekog drugačijeg života od onog kojeg mu je vreme kasnije nametnulo.
Da bi uopšte neko mogao da shvati ovo što sam rekao, morao bi da sedne u vremeplov i vrati se u te osamdesete u kojima su te pesme nastajale a to je, bar za sad, nemoguće.

Šta je sa stripom? Je li strip Trenje samo jedan izlet u tu oblast ili i toga ima po policama?
MITA:
Moram odmah da te ispravim, pošto pretpostavljam da govoriš o stripu koji si mogao da nadješ na stranicama našeg sajta /www.block-out.com/. Autor stripa je Zoran Kiza Stojiljković. To je jedan od radova koje je uradio neko ko nije u bendu, a inspirisan je onim što mi radimo. Svakako da tako nešto može samo da nam imponuje. Imao sam priliku da me pozovu deca iz drugog razreda jedne novobeogradske osnovne škole i da mi prirede reviju šešira koje su napravili inspirisani nekom mojom kapom koju sam pravio za jedan beogradski koncert. Mislim da je to bio dan kad sam bio najponosniji.

mitaKoji su tvoji favoriti u svijetu slika i zašto?
MITA:
Zaista teško pitanje, i mislim da ne postoji pošten odgovor na njega. Slike su nešto što ili ima ili nema snagu da proizvede energetski kontakt sa posmatračem. Svaka slika koja na mene ostavi takav utisak je moj favorit.

Postoji li težnja da bend ostvari na koncertima savršen spoj muzike i vizuelnih umjetnosti? Nešto poput Floyda i Watersa, Dream Theatra sa Scenes From A Memory turneje, Smashing Pumpkinsa?
MITA:
Naš prvi koncert na Akademiji, dok smo se još zvali ,,Ad hock'', bio je u stvari jedna mala muzička predstava u kojoj smo muzikom ispratili buđenje jednog čoveka koji se sprema za posao. Praktično Block out je uvek imao svega toga, i još nečega u sebi. Neumesno je da poredimo Pink Floyd i nas jer se tu radi o preteranoj razlici u budžetu, naravno, ali recimo da verovatno postoji i kod nas ta neka ambicija da publici na koncertu pružimo potpun doživljaj.

Koliko je to uopšte moguće ovdje, pošto znam da nije isplativo?
MITA:
To što bend nema finansijski efekat kakav bi verovatno imala svaka grupa našeg ranga u nekoj normalnoj zemlji, nije dovoljno jak razlog da prestanemo da radimo jer u svom nekom iskonskom razlogu našeg nastanka to i nije bio motiv. Mi se trudimo koliko možemo i koliko imamo snage i novca da naše nastupe učinimo pričom koju će neko ko je prisustvovao, poneti kao jednu lepu uspomenu. Svakako da je kroz celu našu karijeru uvek bio prisutan određeni krug ljudi oko nas koji nam je na razne načine pomogao da uradimo sve to što smo do sada uradili.

Odavno svirate dvosatne, pa i duže koncerte. Da li će se ta praksa nastaviti i koliko vas to iscrpljuje?
MITA:
Ponekad se i ja to zapitam. Što sam stariji, sve više mi je to rebus. Zapravo za vreme svirke proradi ti neka dodatna baterija. Ja bre kad potrčim za autobusom, daju mi veštačko disanje na zadnjoj platformi, a ovamo i ne osetim da je prošlo dva tri sata koncerta, i uvek mislim da bi bez problema mogli da ponovimo sve to još jednom.

Kakvi su najčešće komentari poslije takvih koncerata? Da li su danas ljudi više u stanju da sagledaju stvar i razumiju o čemu pjevate ili im smetaju slike koje im donosite, pa se odlučuju za neke „lakše note"?
MITA:
Da se razumemo nije ni malo bilo lako stvoriti publiku Block out-a. Mi smo uvek bili svesni da su naša ciljna gupa ta neka deca koja su intelektualna manjina. Ne u Srbiji ili bivšoj Jugi, nego na planeti. Neko je trebao sam da se odluči da li da bude manjina u odeljenju jer, bože moj: ,,... znate on je fino dete al` je malo čudan, znate on sluša ono...'', ili da navali na pomije sa apsolutnom većinom. Mi smo strašno ponosni što su naši slušaoci dobri đaci i časni ljudi, ako ne svi a ono bar nadapsolutna većina.

Na sceni ste već više od dekade, pa ste tako mogli propratiti dosta faza kroz koje je prošla i svijest slušalaca. Ima li promjena na bolje?
MITA:
Svakako da je rad benda kroz vreme stvorio određeni broj ljudi na čiju je svest sve ovo što radimo na neki način uticalo, ali ja ne mogu na to da gledam ni kvantitativno ni kvalitativno.
Nadam se samo da je svima njima to donelo neki boljitak u traženju svog duhovnog mira i sreće. Ako nije, neka ne odustaju jer nismo ni mi.

Koliko ste se vi kao bend promijenili u odnosu na devedesete?
MITA:
Svakako smo širi za par konfekcijskih brojeva. Šalu na stranu, promene su nešto što ili vidiš jer želiš da vidiš, ili ih ne vidiš jer ne želiš da ih vidiš. Želim da vidim da smo produkcijski, svirački i kreativno ozbiljniji što je donelo neko iskustvo i godine provedene u ovom poslu.

Danas vrijedite za jedan od najboljih, ako ne i najbolji bend kojim se Srbija može pohvaliti. Utiče li to na vas? Udara li vam takva slava u glavu?
MITA:
Mislim da je licemer svako ko se ovim bavi a negde u dubini duše ne veruje da je najbolji. Ko ne misli tako o svom radu, ili je folirant, ili laze. Block out je od starta bio prihvaćen od struke i kolega tako da smo na tu vrstu komplimenata navikli i to nije neka nova kategorija u našim životima. Više imam problema sa ljudima koji su rasli, odrasli i ostarili pored nas, a otkrili nas tek nedavno. Njima ja ne mogu da objasnim da ni mene Njegoš nije jurio po Knez Mihajlovoj ulici i vukao za rukav da pročitam Gorski vijenac.

Kakav je odnos sa fanovima? Čitao sam da ste imali i problema sa njima, ali Nikola nije htio pričati o tome, želiš li ti?
MITA:
Pa ako je fan neko ko te napadne pre koncerta da se fizički obačuna sa tobom, onda smo imali probleme sa fanovima. Pre bih rekao da su se ti incidenti dogodili što zbog loše organizacije, što zbog uvek postojeće verovatnoće da ćeš u poludelom svetu naći bar jednog tipičnog predstavnika tog istog sveta.
Naši pravi fanovi su ustvari jedna jako interesantna ekipa. Ima tu svakakvog zanimljivog sveta. Ponekad odem na forum (http://blockout.freeforums.org) i slatko se nasmejem. Lepo je što se oni među sobom druže i nalaze još gomilu nekih tema. Forum je nekoliko puta bio hakovan i ponovo je oživljavao jer su ga članovi sami pravili iznova. Na koncertima srećem razne ljude, ali mi se nikad nije desilo da mi je prišao neki gilipter da traži autogram. Mislim, i želim da verujem da smo uspeli da okupimo oko sebe jako dobre ljude koji nas poštuju.

Zadnji put ste u CG svirali u Podgorici prije više godina. Znam da ste imali nekih problema. O čemu se radilo?
MITA:
Ne sećam se više, mislim da je bila nekakva predizborna kampanja u to vreme pa su strasti bile malo više podgrejane. Može biti da su jedni organizovali događaj a da su ovi drugi to prekinuli uz pomoć policije i tako to. Ništa neuobičajeno za ove krajeve. Mnogo su nam se gore stvari dešavale devedesetih tako da smo svi na taj prekid koncerta gledali nekako sa smeškom jer nas je sve to pomalo podsetilo na devedesete.

Ima li varijante da vas ponovo ugostimo?
MITA:
Svakako, dokle god budemo funkcionisali kao bend to će nam biti zadovoljstvo jer oba puta kad smo dolazili u Podgoricu, atmosfera je bila odlična i mi smo svesni da nas vole u Crnoj gori. Drugo pitanje je da li u samoj Crnoj Gori postoje organizatori dovoljno sposobni da organizuju koncert Block out-a. Ruku na srce, oba puta je binska oprema bila ispod svake kritike što je za ukupan utisak podgoričkoj publici predstavilo oko 40% onoga što mi možemo da damo na bini. Meni je jako važno da publika dobije ceo bend ne samo zato što su, u krajnjoj liniji, platili karte nego i zato što smatramo da je publika Block out-a suviše rafinirana da bi nam palo na pamet da im prodajemo rog za sveću. Naravno kad se sve to sabere i oduzme ispada da smo mi skupi za dovođenje pa se lokalni organizatori javnih manifestacija verovatno radije odlučuju za jeftinije vrste zabave, što ne podržavam, ali ih razumem.

DVD je izašao. Kakvi su dalji planovi Block Outa?
MITA:
Radi se na novim stvarima. Kao i u sportu nije važno samo da imaš dobre igrače i dobar tim. Veoma je bitno da se forma tempira za najvažnije mečeve a to je u našem sportu ulazak u studio. Ono što je još uvek nejasno nama samima je to u kom obliku ćemo ponuditi novi materijal publici jer to pitanje zadire u teme koje nemaju veze sa muzikom. Bilo bi idealno da se poklope neke stvari koje planiramo, ali o njima kasnije, možda nekom drugom prilikom.

A tvoji lični?
MITA:
Sređujem atelje.

razgovarao: Lujo
Add a comment

Sham 69

KRALJEVI STREET PUNKA

sham1Prvo da te pitam znaš li gdje je Crna Gora?
Naravno, sljedeće pitanje!

Za one koji se do sada nijesu sreli sa Sham 69 možeš li dati kratku biografiju i sadašnju postavu grupe?
Pa, bend su osnovali 1976. Jimmy Pursey i Dave Parsons a ime je došlo od nekakvog grafita koji je glasio HERSHAM 69, ali je ono HER nestalo i ostalo SHAM 69. Tako su oni uzeli to ime. Bend je proglašen i danas slovi za osnivače Street Punka, jer se nijesu uklapali u pomodni pank koji se mogao naći svuda. Add a comment

Read more: Sham 69

Dino Kapetanović (Autogeni Trening)

NAMA JE BITAN ŽIVOT, OKOLINA I GRAD U KOJEM ŽIVIMO!

atOtkud naziv grupe i šta on znači?
DINO:
Naziv grupe je nastao još prije njenog zvaničnog osnivanja, na predlog jednog mog prijatelja, a označava autosugestiju, rad na sebi, najkraće rečeno, iz onog kusturičinog filma - ''Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem''. To je psihološki termin, ali mi se ne zadržavamo na njemu, već ga razumijevamo dublje, kroz emotivna stanja, kao osvješćivanje, približavanje Bogu, napredovanje na svim poljima...

Zašto si ti, kao gitarista, vokal i lider benda,baš odabrao rokenrol kao primarni način izražavnja?
DINO:
Pa valjda mi to najviše odgovara, taj rokenrol. Njegova jednostavnost, taj minimalizam, gdje možeš u jednom trenutku da sa gitarom i jednom jednostavnom pjesmom budeš ispunjen. I ispražnjen, to je jedna naizmjenična energija. Nekad ti je bedak - napišeš tekst, kad hoćeš da se ojačaš - napišeš tekst, otpjevaš, dižeš se duhom, emocijama...A nije rokenrol samo muzika! To je način života, opuštenoat, to mi tako odgovara, ta nekonvencionalnost... nije samo stvar u muzici, ja slušam sve vrste kvalitetne muzike, od ozbiljne do Tome Zdravkovića, on je iskren...

Da li bi mogao da napraviš razliku između rokenrola i ostalih pravaca popularne muzike i da li se rokenrol možeuopšte podvesti pod taj termin?
DINO:
Razlika je, po meni osnovna, što rokenrol u sebi ima tu opuštenost, u prvom planu u samom stvaranju muzike. Nemaš ti u pravom rokenrolu nekog mozganja, filozofiranja...pravi rokenrol ispada iz prve ruke i ispada kao nekakva improvizacija. Otprilike, rokenrol može da svira svako ko je dobar čovjek, a puno sredstava ne treba... meni treba gitara i raspoloženje. Evo, sad ovdje od ovih čaša i pepeljara, ja i ti možemo da pravimo muziku, to je ono što je srž rokenrola!

Koliko je ideja i cijela priča koja stoji iza rokenrola drugačija?
DINO:
Pa rokenrol je buntovan. Gdje on počinje: sa Prislijem, koji se pobunio protiv nekih banalnosti! Ljudi koji su u rokenrolu obično znaju da se bune. Stvari im ne prolaze tek tako, kao, bitna nam je samo muzika i ćao... ne, bitan nam je život, bitna nam je okolina, grad u kojem živim. Rokenrol je kritika i sebe i drugih i to je njegova osnovna različitost.

Misliš li da danas rokenrol u svijetu ostvaruje tu misiju bunta sa svojih početaka?
DINO:
Pazi, rokenrol u svijetu danas jeste iskomercijalizovan, ali opet, prepoznaje se par dijamanata. Novi su Coldplay, Audislave, a još uvijek uspješno djeluju i popolarni su Sistem of a down, Sepultura, Suolfly...prepoznaje se to u slušanju. Ne može mene sad neki našminkani, sladunjavi bend da dirne, nema tu duše. Kad počinju u studijima koji vrijede milione i milione, ispeglaju produkciju i pjesme do maksimuma, plaćaju milione i milione da bi snimili spot, nije isto kako kad neki bend izađe na binu i počne da praši! Ne da se to objasniti matematičkom formulom, iskrenost se jednostavno osjeti...imaš srce ili nemaš! To, doduše, jeste u manjoj mjeri nago ranije, jer ja mislim da je ranije bilo mnogo više dobrih ljudi. Danas je većina, koja je zatrovana , veća od tadašnje većine, ali može... postoje ljudi koji stoje iza rokenrola...eto tebi je sigurno drago što postoje bendovi kao Autogeni Trening, a ima još ljudi koji se tako osjećaju...mada oni jesu definitivno manjina!

Šta je, po tebi, razlog za to?
DINO:
Duhovno osiromašenje! U Titovo vrijeme je rokenrol bio mnogo uspješniji jer su ljudi bili pozitivniji. Dobro, ima i to vrijeme svojih boljki, ali mnogo manje nego ovo današnje, gdje su došli do izražaja fašizam i nacionalizam kod svih naroda u bivšoj Jugoslaviji. Došlo je do slabljenja finansijske situacije i to povlači jedno duhovno osiromašenje, ljudi više ne razmišljaju. Oni koji su nešto vrijedjeli ili su pomrli, što kaže Rambo, ili su otišli negdje na stranu. Ovdje su ostali oni koji su mogli najviše da istrpe i oni koji su se se na fukarski način obogatili, došli do uticaja i počeli narodu da plasiraju bezvezne stvari. Narod je postao još bezvezniji i počeo da prima te stvari. Pa u tom vremenu je nastao turbo - folk, muzika koja je poznata po velikim sisama njenih izvođačica. Ljudi su išli na koncerte, ne da slušaju muziku, nego da gledaju sise!

at1Kažeš da je stanje rokenrola u Crnoj Gori danas očajno. Pored svijesti, koja je vjerovatno presuđujuća, šta još uslovljava takvo stanje?
DINO:
Ljudi koji su u foteljama, a koji su zaduženi za kulturu, ne intersuju se za to. Suviše su inertne i neorganizovane te glavešine iz Ministarstva kulture da bi tražili neku alternativu i prepoznali kvalitet i talenat! Niko neće pozvati Autogeni Trening da svira tamo i ovamo, da ga promoviše kao crnogorski bend, zbog toga što smo mi samosvojni i potpuno neutralni prema nekim šovinističkim glupostima! Nama nije bitno je li Crna Gora zavisna ili nezavisna, narod koji živi tu, živjeće i dalje tu, vlast koja je tu biće i dalje tu, ponovo smo isto sranje! Mafija je isto uzročnik naših nesreća, meni je bitno da ona ode. Mafija je i policija i politika, sve je ovdje mafija jebote! Ali! Krećem se puno po Podgorici i, mogu ti reći, vidim sve više mladih ljudi koji slušaju rokenrol i koji se kreću na mjestima gdje sam ja, a da ih ne poznajem. To mi uliva nadu i optimizam...

Zašto nadležni, evo pomenuo si Ministarstvo kulture, nijesu u stanju da prepoznaju to o čemu si govorio?
DINO:
Pa, možda im ne odgovara. Vjerovatno imaju nekakav trip, ako nijesmo sa njima, protiv njih smo, a mi nijesmo ni protiv koga! Ja jesam protiv mafije, protiv negativnosti, protiv fukarluka i korupcije, protiv takvog sistema, a ne protiv ličnosti, ali njima vjerovatno ne odgovara da se o tome priča. A takvih bendova, koji dobro ''prigaju'' po tome,ovdje ima mnogo, počev od DST-a, preko Gorenja, do Nightmairsa Q-tere i nas; i još niko nije vidio neke pomoći od tih koje pominješ.

O čemu govore vaši tekstovi?
DINO:
Imamo socijalnih tekstova, imamo duboko emotivnih tekstova, imamo religioznih tekstova - ali u pozitivnom smislu, znači da se treba okrenuti Bogu, ne promovišemo neku religiju posebno, negdje su meni sve religije iste ako jesu dobre, ako predstavljaju dobro. Imamo filozofskih tekstova, imamo tekstova koji jesu autogeni treninng, koji kažu: ajde ljudi, dižite se, osjećajte se bolje, mislite bolje, radite dobro... ali, uglavnom, preovlađuju kritički tekstovi.

Mogu li riječi tih tekstova da dopru do velikog broja ''ušiju''?
DINO:
Ne. Apsolutno ne! Kažem ti, to je za odabrane. Ja bih volio da bude više ljudi kao ti, jer bi tada većem broju ljudi prijala naša muzika, ovako ne prija. Šta nekoga boli dupe što ja pjevam ''Guši se ljubav'', ''Ovaj grad smrdi''... kad je njemu banja, kad on ide da gleda sise Jelene Karleuše. Taj se napunio svega i svačega, izdrogirao se i pošao u još veći hedonizam. Predrasuda je povezivati to sa rokenrolom, mi se protiv toga borimo, takav način života je sinonim za turbo-folk estradu. A što je najgore, ljudi to danas smatraju slobodom. Slobodu ljudi danas doživljavaju kao samovolju, sloboda je danas ljudima ako mogu da rade šta god požele, a sloboda je upravo u onome da ne treba samo meni da bude dobro, nago i tebi i Janku i Marku...znači, živim za sebe, ali živim i za druge u isto vrijeme. Treba cijeniti skromnost, ne biti guzica...Pravi rok autori se i danas bore za vrlinu, treba samo pogledati njihove tekstove.

Šta Autogeni Trening onda očekuje u budućnosti i šta planira?
DINO:
Pazi ovako, mi sad ne očekujemo da ćemo se nešto opariti od rokenrola, čak šta više, sve što smo do sad uradili za Autogeni Trening, nas trojica i članovi koji su prije toga bili u grupi, uglavnom smo bili u nekom minusu. Niko nam nikad nije pomogao da snimimo album. Osim par nevladinih organizacija koje su nam pomogle da organizujemo koncerte, sve moramo sami. I prvi album i drugi album koji sad pripremamo, sve keširamo od para koje dobijamo za svirku. Fino, u kasicu prasicu, čekamo da se ona malo udeblja, onda u studio, Kragujevac ili Beograd, pošto je ovdje ekstra skupo. I sve je, radili pjesmu ili spot, na fazonu: Ajde kume završi mi, ti znaš onog... sve neke veze i vezice, nema ravnopravnog kriterijuma!

Šta da se radi?
DINO:
Ništa, mi nastavljamo sa radom, uvježbavamo stare pjesme, pravimo nove. Privodimo i drugi album kraju, kojeg je već urađeno dvije trećine u studiju ''Draft'' u Beogradu, pa idemo da tražimo dobrog izdavača, makar ih imali i više. Što se tiče svirki, ovdje ih ne očekujemo puno, više na strani. Ovih dana idemo na Rok festival balkanskih zemalja u Tirani, u septembru imamo turneju od mjesec dana po Njemačkoj, za Zagreb takođe....šaljemo po tim festivalima, pa šta bude. Ja bih voli da mi sviramo i ovdje, ali kad nema kluba, kad te niko ne zove, mi tu ne možemo ništa.

Danas postoji tendencija da se sve što se stvara u muzici podvede pod neke pravce žanrove i podžanrove. Da li se tim putem može definisati i muzika Autogenog Treninga?
DINO
: Ne može. Znaš li ti šta ja govorim ljudima kad mi postave takvo pitanje: naša muzika je mix alternativnih pravaca! To je najtačnija definicija muzike Autogenog treninga. Jer svi mi u bendu smo odrasli na različitim muzikama, pa je to moralo uticati i na naše sviranje. Kada se spoje razni metal rifovi, solaže i bluz improvizacije, sa drum & base, dub i hard core ritmovima, onda tu ne možemo govoriti o nekom jasnom stilu. Recimo da naša muzika oscilira između metala, hard core-a, punka, duba...

razgovarala: Itana

Add a comment

Nikola Radović (Fade Out)

OPRAVDAĆEMO POBJEDU NA GITARIJADI

fade-outFade Out je pobjednik Jaggermneister Guitar Festa održanog u četvrtak 18. 12. 2008. godine u klubu Sindikat. Oni su jedan od najmlađih crnogorskih sastava i skupa su nepunu godinu. Ko je bio na festu, jasno mu je da se radi o kompaktnoj i dobro uvježbanoj petorki, koja u domaću muziku unosi prilično nov zvuk baziran na indiju, panku, psihodeliji, metalu... Fade Out čine: Amina Abdić (vokal), Adnan Vodopić (ritam gitara), Nikola Radović (solo gitara), Ranko Janković (bas gitara), Mladen Vujović (bubanj). O grupi, planovima, muzici kod nas i još ponečemu pričali smo sa Nikolom Radovićem, gitaristom pobjednika ovogodišnje gitarijade. Add a comment

Read more: Nikola Radović (Fade Out)

Chris Eckman (The Walkabouts)

Neumorni Mr. Eckman

chrisIzgleda da ti život na Balkanu prija. Reci mi kako se snalaziš ovdje. Ima li nešto što ti se naročito sviđa ili ne sviđa? Možeš li napraviti kratku paralelu između tvog života ovdje i onog u Sietlu?
CHRIS:
Pa, ovdje sam se doselio zbog svoje žene, tako da moji motivi dolaska ovdje nijesu kulturni ili turistički. U svakom slučaju zaista volim Ljubljanu i Sloveniju. Pejzaži, naročito šume i planine, podsjećaju me mnogo na ruralne djelove u okolini Sietla. Takođe imati Jadran udaljen samo sat vožnje je uvijek zadovoljstvo. Ljubljana je pristojan grad za život. Mala, živopisna, čak i pomalo misteriozna (naročito jezik!). Jedna od glavnih razlika između mog života ovdje i u Sietlu je ta što ovdje rijetko vozim! U većini američkih gradova, posebno u onima na zapadnoj obali moraš ući u kola da bi uradio najjednostavnije stvari. Živim u centru Ljubljane i pješke idem svuda. Svakako mi ne nedostaje sietlska gužva i vrijeme potrošeno vozeći u krug. Add a comment

Read more: Chris Eckman (The Walkabouts)

Red Baraat

Kada se sretnu jazz, funk i rokenrol sa sve istočnjačkim temama uvijek nastane zajeban proizvod. Red Baraat već duže vrijeme plijeni svojom hiperenergičnom muzikom. Vrijeme je za novi album "Bangra Pirates".