Marčelo - Riječ kao artiljerija

marceloselicintervjuMarko Šelić poznatiji kao Marčelo, reper i pisac karijeru je započeo 1997. u Paraćinu, a ozbiljnije se počeo baviti repom 1999. Nastupao je s grupom Rhyme Animal. Samostalno je počeo pisati pjesme 2001. godine. Dvije godine kasnije izlazi njegov debi album De Facto. Publika ga je brzo prepoznala kao jednog od najsvježijih autora, a pjesma Kuća na promaji u kojoj se dotakao atentata na Zorana Đinđića i brutalnosti srpske policije je samo dodatno učvrstila njegovu poziciju.

Sljedeći album Puzzle Shock 2006. godine je nagrađen Davorinom za najbolji rock/pop/hip-hop album godine, a ponio je i nagradu za pjesmu godine. Album Treća strana medalje dobio je nagradu za najbolji regionalni hip-hop album 2009. godine. Naredne godine objavio je album Deca i Sunce. Iza sebe ima zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima i roman Zajedno sami koji je dobio nagradu 2008. a krajem prošle godine izašao je prvi dio trilogije Malterego. Radi i kao urednik izdavačke kuće iz Veseli četvrtak Beograda.

Prošle godine izašao je tvoj novi roman. Kada si odlučio da kreneš u ovu avanturu?
Pisanje je moj primarni poziv, a bavljenje jezikom moja struka, za to sam se školovao. Ali razumem da u eri kad svi pišu zapravo treba postaviti takvo pitanje. Otud i odgovor: zato što mi je to u opisu zanimanja, pa sam se bavio svojim poslom, što na Balkanu verovatno dosta čudno zvuči, ali šta ću - naopak sam čovek.

Koliko se razlikuje postupak pisanja knjige i pisanja tekstova za album?
Postupci se razlikuju tehnički, ne idejno. Jedino možda „obim" ideje nije isti: ponekad ti padne na pamet nešto što sasvim lepo stane na petnaestak strana, ali bi bilo suludo da stane u pesmu od petnaestak minuta. Ima i drugih razlika: iza kulisa proznog teksta uvek čuči jedna glava, dok kod muzike to nije tako – bar u mom slučaju – to je timski rad, pa je čak i deo kada sedim i pišem zapravo sinergija sa još nekim, jer pišem tako da se uklapa na muziku koju je neko iskomponovao i svirao. Uopšte, pri pisanju teksta za pesmu uvek računaš sa činjenicom da tekst neće tvoriti kompletan utisak o pesmi, dobar deo atmosfere pripada i vokalu, kompoziciji, svim tim dodatnim faktorima kojih je pisanje proze potpuno lišeno – tu je reč sva artiljerija kojom raspolažeš i jedino sredstvo dočaravanja. Da ne propustim i šta je sličnost: igra. I jedno i drugo predstavljaju prelepe igre pokušavanja da, kako jednom reče muzičar Mos Def, učiniš da publika oseti ono isto što si ti osetio kad ti je ideja pala na pamet i kad si je oblikovao.

Ti i Marko Vidojković ste dio nove snage srpske književnosti. Kako komentarišeš kvazi bestselere koji su aktuelni po televizijama?
Ima sjajnih autora - Dejan Stojiljković, Vlada Kecmanović, Pavle Zelić... to je za one što ih zanima književnost. A ovim TV-nesrećnicama ne treba davati nikakav književni kredibilitet komentarisanjem.

Baš kao i književnošću i repom se danas bavi svako. Šta misliš konkretno o hip-hop sceni?
Ne mislim o hiphop sceni. Ne mislim uopšte o scenama. Žanrovanje je za na ovaj ili onaj način ograničene, a niko ne bi bio ograničen da ne mora.

Kako si se zainteresovao za hip-hop?
Zanimalo me pisanje, privlačilo me proučavanje jezika, a voleo sam rok. I bio sam klinac. Rep je do mojih ušiju stigao kao nešto veoma čudnovato, divlje, nije se uklapalo u moje poimanje muzike - ali nije bilo odbojno. Pa sam, nemajući čak ni polunameru ozbiljnosti, pokušao da napišem nešto na ritam. Bilo je detinje rđavo, ali me zabavilo, te sam pokušao još koji put. A onda su usledile sve one uobičajene etape: udružiš se u svom gradu sa nekim koga je to takođe osvojilo, onda se povežete sa ljudima iz drugih gradova, počnete da sarađujete i učite jedni od drugih... i tako, jednog dana se obreteš u ozbiljnijem studiju i padne ti na pamet da to više i nije baš toliko neozbiljno.

Od kada nastupaš kao Marčelo i Iskaz?
Naši drugari i sjajni muzičari iz benda Iskaz nastupaju s nama još od 2007. godine, isprva kao naši gosti, a sada držimo zajedničke koncerte i to nam zvuči kao veoma lepa i plodotvorna saradnja. Dok sam ja često više poezija, oni su više struja i zarazna energija, pa je ršum zagarantovan. Momci, inače, imaju tri albuma i ideološki smo veoma bliski, o čemu svedoči i drugarstvo.

Kako gledaš na alternativnu umjetnost danas?
Kao na jedinu moguću. Ali je baš to, nažalost, čini i stecištem onih koji nisu neshvaćeni umetnici, nego samo neshvaćeni. Ponajpre od strane sebe, jer da su se bolje shvatili, videli bi da im tu baš i nije mesto. No, lakše je menjati definicije umetnosti nego prihvatiti da njena definicija ne odgovara opisu tvog rada. Glavni problem leži u opštoj klimi, koja je klima eksponiranja - ljudi mahom ne žele da stvaraju zato što je to njihov način artikulisanja sebe, nego zato da bi koji reflektor bio uperen u njih. A reflektori bi zapravo morali biti posledica vašeg rada, a ne razlog da uopšte nešto radite.

Koliko umjetnici moraju da se bave politikom? Da li je to naša svakodnevica?
Jeste, ali se protiv toga treba boriti. Dosadno je, i nema baš mnogo veze sa umetnošću. Puko dnevno komentarisanje, koje nikoga ne tangira ni pet godina kasnije. A trebalo bi da dela budu makar malo univerzalnija i otpornija na vremensku koroziju. Osim toga, na politiku se ne utiče pesmom, knjigom, filmom, stripom, predstavom, dobrom izložbom. To se može samo pučom ili time što i sam postaneš političar (što ja ne bih bio ama baš nikad). Sve drugo je tek da se čovek isprazni, i to je zdravo, ali ne treba od toga umišljati da si neki politički faktor.

Kakvi su dalji planovi u tvojoj bogatoj i raznovrsnoj karijeri?
Oh, dosadno isti kao i do sada: počinjem rad na novom romanu i rad na novom albumu. Za to vreme, i dalje radim kao urednik svih edicija Dilana Doga koje strip redakcija Veseli četvrtak objavljuje.


razgovarao: ĐorđepunX

 

"Muzika izražava ono što se ne može reći, a o čemu je nemoguće ćutati".
Viktor Igo

The Bad Plus
cache/resized/8c1d17f1494eae7a23f52d9a82569169.jpg
cache/resized/507e063f8656f111232fa8f964267a86.jpg
cache/resized/e26010f4bbb2da0b30619a4f9f81bdd7.jpg
cache/resized/bbdcd05997565675bd4de987abbb5070.jpg
cache/resized/ca3c7878db5580191e3462830eb5d1cc.jpg

ALBUM STREAM

The Bad Plus

The Bad Plus je jazz trio iz Minneapolisa, Minnesotw, koji čine basista Reid Anderson, pijanista Orrin Evans i bubnjar Dave King. Osnovani su 1989. godine i do sada objavili šest studijskih albuma. Never Stop II je njihovo sedmo izdanje.

Uživajte!!!

We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…