mulj.net

crnogorski muzički portal

Wed12132017

Last updateWed, 13 Dec 2017 6pm

Svi na pod (Petar i Bambi) - Strategija je maksimalno se opustiti

svinapodsvirkaintervju
Dan nakon vrlo uspješnog koncerta na Stadionu malih sportova, u čast otvaranja Underhill festivala, nailazim na članove benda Svi na pod! u bašti kafića Soul 2 Soul. Oko njih se vrzma nekoliko novinara, kao i članovi Underhill organizacije. "Jel može Petar da priča? Evo baš se žalio kako ga niko ništa od novinara ne pita" uz osmijeh govori pjevačica Bojana Vunturišević, koju su domaći novinari izgleda već smorili. Zato je Petar Rudić, mastermind koji stoji iza cijele ove priče, bio itekako raspoložen za razgovor. Na Dan nezavisnosti i prema proročanstvu Maja Dan apokalipse, pričali smo ipak o nekim drugim temama: medijskim strategijama, Jugoslaviji, mravima i bubašvabama, Novoj srpskoj sceni, kao i crnogorskoj i mnogo čemu drugom.

Sinoć veoma uspješan koncert na Stadionu malih sportova. Kakvi su utisci?
Petar: Pošto smo dosta kasnili, putovali smo malo jače od 12 sati zbog cimanja na granici, nismo imali tonsku probu uopšte i izašli smo na "o,ruk". Tonska proba je rađena otprilike u toku prve tri pesme. Super, pravo da ti kažem baš sam se oduševio i iznenadio. Pre našeg nastupa sam čuo remix koji sam ja radio za grupu Mravi i od Mrava jednu pesmu koja je išla sa razglasa i nisam mogao da verujem da to iko sluša i da se pušta. U Srbiji ta ploča "Na travi" ima kultni status, ali baš sam se iznenadio prijatno. I onda prvi naš koncert u Crnoj Gori, u Podgorici i to pred... mislim da je bilo oko hiljadu, hiljadu i po ljudi. Lepo, prijatno iznenađenje. Imponuje ti kad nešto radiš i neko na takvoj distanci to poštuje i sluša. Super je bio provod i publika i atmosfera je baš bila ono u fazonu ajmo đuskamo svi zezamo se... Možda samo još jedan koncert koji smo imali u našoj dosadašnjoj karijeri je bio takvog inteziteta. Da nismo bili umorni, da smo došli dan ranije, verovatno bi bili još energičniji, ali u svakom slučaju dali smo sve od sebe.

Svi na pod! je nastao kao one-man projekat, u kojem si ti sarađivao sa drugim ljudima. U kom trenutku se sve to transformisalo u bend i zbog čega?
Petar: To se desilo u trenutku kada je mene zvao organizator jednog festivala u Beogradu, u pitanju je Refract festival, 2007. godine, a do tada sam imao samo jedan singl - "And more" sa Zoe Kiddah. U tom trenutku je već bio spot na MTV-u, na Dance floor chartu i mene je zvao taj čovek i pitao me da li bih nastupao ispred Coop-a. Ja sam bio u fazonu: bih, ali nemam bend. I u tom trenutku mi je palo na pamet - ti moraš da imaš bend. Nikad nisam kalkulisao, nikad nisam unapred razmišljao, uvek sam intuitivno i stihijski radio muziku. Po inerciji, dok sediš na gajbi, sediš za kompom, komponuješ nešto, šta ja znam... I onda imaš feedback neki. Pošto sam u muzici dosta dugo i znam dosta ljudi, onda sam tako po inerciji davao ljudima da slušaju to. Bez ikakve strategije, bez ikakve tendencije da se ja kao bavim muzikom i od toga živim, da imam bend... Ali došao je taj poziv. U tom trenutku nastao je problem, zato što... sto ljudi, sto ćudi. Sarađuješ sa trojicom basista, dvojicom gitarista, četiri bubnjara, četiri pevača, ... i svako cima na svoju stranu i u tom trenutku moraš da odlučiš da li želiš da imaš pravi bend koji će stvarno svirati ili će to biti samo neki projekat. I onda sam pomislio, kad već radim ovo, trošim vreme na sve to i ulažem energiju, što ne bih ja napravio neki bend. Mislim, imao sam Mrave, ali to ipak nije bio komercijalni bend, nikad nije bio u tom fazonu. A ovo ipak malo više vuče na pop. I onda kao ajde, šta bih drugo radio u životu. čime bih se pametnijim bavio. I onda sam tragao za ljudima koji bi samo to radili, bili čvrsto jezgro, neka ekipa koja je uvek raspoložena za rad i uvek je tu oko tog benda, nije raštrkana na sve strane. Tako da se u tom trenutku desilo da sam oformio čvrstu ekipu, jezgro benda postoji, imamo stalnog basistu, gitaristu, saksofonistu, pevačicu, bubnjara,... ja radim produkciju, time se bavim. Okupio sam ljude i interesantno mi je, igram se s muzikom... Sve je u principu stvar igre i koliko ti svojoj mašti daš na volju.

Pretpostavljam da iz te igre dolazi i upliv mnogobrojnih žanrova koji se provlače kroz muziku benda
Petar:
Jeste. Nikad nisam, ni u Mravima, imao tendenciju da kažem - e sad ćemo se baviti striktno tim i tim žanrom. Nego jednostavno šta te ponese, kao instinkt, ono što osećaš u datom trenutku, to što iznosiš ako se poklopi sa ostatkom ekipe ... Mislim da i oni svi razmišljaju slično, zato smo zajedno u bendu. Ima tu i reggaea i rocka i punka i trip hopa... Svi smo iz različitih priča i kad gomila muzičara iz različitih smerova interreaguje dobiješ jedan zanimljiv konglomerat. I mnogo mi je interesantno da se igram sa tim.

Pomenuo si strategiju. Čini mi se da vrlo pažljivo planirate svaki korak, pogotovo što se tiče medija. I veoma ste dobro iskoristili Internet kao novi medij koji pruža brojne mogućnosti i postaje sve važniji u smislu promocije. Koliko smatraš da je, između ostalog, to uticalo na uspjeh benda i koliko je bitan marketinški aspekat u svoj toj priči?
Petar:
To pitanje su mi postavljali mnogi novinari, strategija ovo ono. U principu, ne postoji nikakva strategija. Jedina strategija koju primenjujem je da se maksimalno opustim i da ne razmišljam mnogo o tim stvarima. Samo u tom slučaju ti ćeš biti prvi u nečemu, nešto ćeš novo da izmisliš. U Srbiji konkretno, što se tiče Internet (samo)promocije, mislim da smo mi prvi pokrenuli tu lavinu. I što se tiče obrada bendova iz 80-ih godina, to smo prvi put uradili 2005. ili 2006. godine sa "Afrikancem iz Beograda" i onda su mahom i ostali muzičari to počeli da rade. Ali kad bih sad razmišljao o strategiji, sebe bih ograničio, stavio u kalup, ne bih imao tu širinu, ne bih mnogo uradio u životu... Po pitanju svega u životu mislim da je najbitnije da strategija ne postoji. Ideš bez plana, kao što se zove jedna naša pesma, ali moraš da pratiš i poštuješ neke postulate. Kad već bend postoji, mora da postoji i radna disciplina, moraju da postoje ti neki kratkoročni planovi. Ali sve što se tiče strategija i razmišljanja na duge staze, veruj mi da to apsolutno ne postoji. Vodim se samo instinktom i svojim osjećanjima. Bitno je što danas za jako malo para svaki umetnik može da priušti mini studio. Ja radim na nekim jeftinim aktivnim monitorima, kupio sam ih pre sto godina, imam ih i danas i ne menjam ih. Imam kompjuter, imam neke stare plugin-ove. Za jako male pare svako može sebi da priušti studio, mikrofon, pluginove, .... hvala bogu, živimo u doba Internet piraterije i sa krekovanim programom svako može sebi da priušti studio. Ja sam tako počeo. Ustanem ujutro, skuvam kafu, sednem za komp, nešto prčkam, iskomponujem, master stavim i pustim na Internet. I kao "Ej, drugari, slušajte ovo". Svako to može da uradi. Samopromocija je jako bitna stvar. Danas ne treba čovek da očekuje ni od koga da uradi taj posao umesto njega. Ne treba da bude lenj, nego svako treba da se vodi svojim instinktom - tako će biti najsrećniji i tako neće biti ograničen od strane tuđih tripova i tuđih standarda. Nema limita u tom slučaju. Svako može da sedne, da napravi pesmu i da to sam promoviše na Internetu i da neko to zapazi, od tih većih izdavačkih kuća, svakome to može da se desi. I ja ne smatram da sam ja nešto ultra izuzetan, vau ovo ono, sve je pitanje marketinga 21. veka.

Hiperaktivni ste od samog početka, gomila starijih pjesama koje su procurele na Internet plus pjesme za ovaj album plus nove pjesme koje već radite za drugi album... Plašite li se da bi u jednom momentu mogao da nestane taj nalet inspiracije?
Petar:
Znaš šta, u principu, u životu se ne treba ničega plašiti. A pogotovo kada su ovako neke lepe stvari u pitanju kao što je muzika, druženje, putovanje... To je život. I ne treba imati nikakvog straha kada je to u pitanju. Ja lično apsolutno nemam granice i ne razmišljam o tim nekim standardima. Za mene je to sve na neki način igra. Uživam u tome, igram se... Tako da u tom smislu nemam straha. Sve je stvar energije. Samo će promeniti energija u nekom trenutku svoj tok, ta inspiracija će se pretvoriti u nešto drugo: možda ću poželeti da imam porodicu, možda ću napraviti dete, ... sve je to ista energija, samo je pitanje kako se kanališe. Sad si muzičar, praviš muziku, time se baviš, u sledećem trenutku ćeš biti roditelj, pa ćeš onda po nekom mini-planu odlučiti da odeš na more pa praviš strategiju kako da uštediš pare, pa ćeš poželeti da kupiš auto... lupam. Ali sve je stvar kako ti kanališeš svoju energiju. Meni je trenutno ultrainteresantno da se bavim muzikom i da posmatram šta se sve tu dešava, otkrivam stvari, upoznajem ljude... Evo ti i ja, čuli smo se telefonom pre par dana, sad sedimo oči u oči. Meni je to interesantno i uživam u svakom trenutku.

Što se tiče autorskog rada na pjesamama, s obzirom da je sve počelo kao tvoj projekat, koliko udjela imaju ostali članovi benda u stvaranju pjesama?
Petar:
Što se toga tiče, ne postoji pravilo u grupi Svi na pod. Ako neko dođe s dobrom idejom - super, izvoli, ja ću učiniti sve što mogu da se ta ideja sprovede u delo. Interakcija je jako bitna između ljudi. Ako neko ima ideju ne treba ga gušiti. Ne volim to da pričam za sebe, ali mislim da sam jako dobar katalizator energija i ideja, živim od interakcija i jako dobro rukovodim s tim. Uživam kada vidim da dvoje ljudi sarađuju na nečemu novom. Ja ću u tom trenutku biti samo tonski snimatelj, dozvoliću da se desi ta interakcija i to će biti u tom trenutku moja misija. Opet ponavljam, uživam kada se dese takve stvari. Jako je netipična priča, pošto ljudi danas vole da budu control freakovi, ne - ja sam potpuna suprotnost. Volim da se stvari dešavaju, samo da ih nadgledam i uživam, volim da budem deo toga, ... U nekom trenutku sam tu samo tonski snimatelj, ponekad sam rame za plakanje, podrška, ponekad ja imam neku ideju autorsku, ponekad sam samo kafe kuvarica, nebitno. Samo je bitno da se dešava nešto interesantno.

Gitarista Bambi prilazi

Bambi: Jel snima još? (pita za diktafon)

Petar: Snima.

Bambi počinje da viče u diktafon

Petar: To je naš gitarista Bambi.

Bambi: Ja sam se malo uključio u snimanje, nemojte obraćati pažnju na mene.

Nema problema, sjedi s nama, pridruži se. Što ljudi mogu da očekuju od novog albuma, koliko će na njemu biti pjesama koje do sada nisu čuli?
Petar
: Pa biće. Biće nekih novih pesama, uglavnom su sve nove, a neke smo već izvodili na nastupima, pa će možda odatle biti poznate ljudima. Mislim da ćemo izbacivati singl po singl, mislim da je to lek, da je to rešenje.

Sve više bendova se odlučuje za tu varijantu. Ljudi mi iz drugih bendova pričaju da planiraju baš tako da rade, singl po singl, jer kažu da je distribucija diskova u Srbiji potpuno izgubila smisao.
Petar:
Pa da. Živimo u vremenu kada je sve postalo nedodirljivo. Ranije bi kupio disk ili ploču i imaš je u rukama. A danas sve imaš na nekom mp3-u koji jednim klikom skineš sa torrenta, ako ti se ne sviđa - klik, obrišeš. I to je u jednu ruku dobro, a opet, što se tiče nekih drugih stvari, nije dobro. Čim se Internet pojavio, muzička industrija, proizvodnja diskova i ploča - to je puklo. Zato se bendovi najviše i opredeljuju za Internet varijantu. Ali vraća se iskonska potreba da bendovi stvarno žive samo od koncerata i od toga imaju najviše prihoda. Plus je putem Interneta lako dostupna promocija, marketing, ...

Već smo par puta spomenuli Mrave. Kako gledaš sa ove vremenske distance na sve što je ostalo iza toga benda, na taj album ("Na travi" - prim. aut.) koji ima kultni status u određenim krugovima? Da li su Mravi imali uticaja i na neke bendove s kojima ste sarađivali kao što su KKN?
Petar:
Dobri smo drugari sa njima, ali nismo mi sarađivali, ne znam odakle ti to?

Zar nije na jednoj pjesmi gostovao Oliver Nektarijević?
Petar:
A jeste, jeste... To je više zato što smo drugari, delili smo prostoriju za vežbanje zajedno, šta ja znam... Znaš kako, Mravi i dan danas rade. Oni sad imaju probe, snimili su jednu pesmu. Sada je ta priča bez mene. Ista ekipa je ostala.

Bambi: Mravi su najjači kolektiv na svetu kao životinje. Ne znam može li se za bend reći isto to. (smijeh)

Ja mislim da su bubašvabe najjače
Bambi:
Ne, ne, mravi su jači. Mislim na kolektiv, saradnju između organizama. Bubašvabe jesu jake, ali su više individualci.
Petar: Što se Mrava tiče, oni su obeležili jedan lep period u našim životima. U neko teško vreme mi smo se sakupili i ta muzika nas je držala i bilo smo vrlo autistični, nismo gledali šire. Kada ti kažem da sam se iznenadio što sam čuo Mrave sinoć, to je upravo iz razloga što mi nismo razmišljali globalno i odjednom u Podgorici neko sluša Mrave! Zar to nije samo ono u mom predgrađu, gde je ekipa od 50 ljudi to slušala. Mi smo na koncertima imali po 150-200 ljudi maksimum, devedesetih godina. I to je tada baš jako uzak krug ljudi slušao. Ali kao što rekoh, Mravi sada rade, pokušavaju da ožive tu zajednicu i "staru" energiju. Interesantno je, vrlo je.... hm, beskompromisno. Ja više nisam u toj priči, ja sam više u varijanti da ako oni nastave da rade da ja to njima produciram i snimam. Ali sa ove vremenske distance, to doba u kojem su Mravi radili i funkcionisali neka ostane iza nas i neka bude lepa priča u ružnom vremenu.

Skoro se pojavio jedan termin koji mediji sve češće koriste, a to je - Nova srpska scena. Da li ti odgovara što mnogi tvoj bend svrstavaju u tu grupaciju i koliko misliš da je efektna ta grupa bendova iznad kojih stoji ta etiketa?
Petar:
Pazi, bitno je da se nešto dešava. Bitno je da se pojavi bilo šta, jer bukvalno se 10 godina ništa nije dešavalo. Apsolutno ništa. I sad su u tom nekom vakuumu ljudi postali autistični i suviše su gledali usko, bili su zatvoreni u neke svoje krugove, ekipe i uopšte nisu razmišljali kao kolektiv. I onda se desi pesma sa refrenom, desi se pop forma koja je prijemčiva i svima nama poznata iz podsvesti, iz prošlog života... to jest, iz 80-ih godina to ovde vuče korene, kada je sve bilo super, kad smo svi bili zajedno, svi smo bili braća, svima je bilo potaman i svi smo lepo živeli. I onda to automatski privuče pažnju. U tom vakuumu pojavi se ogromna potreba za nečim takvim, jer imaš medijsku prazninu koju smo mi popunili. I automatski se pojave 3-4 benda koji isto to osete. Dobro je kada se to dešava. E sad da li je to Nova srpska scena... Taj termin, ne znam. To je uvek tu bilo, znaš. To da li je novo ili nije, to...

Bambi se konačno uključuje u razgovor
Bambi:
Mogu ja nešto da...
Petar:
Ajde, Bambi
Bambi:
Pošto vas slušam tu, nijedna ova nije ni za... (smijeh) Šalim se. Jednom prilikom je Vlatko Stefanovski izjavio, kad su ga pitali koja je to vrsta muzike kojom se vi bavite, da se neke njegove stvari mogu podvesti pod ambijental muziku, nešto je rock, nešto je etno... ta etiketa postoji samo da bi prodavci muzike mogli lakše da je klasifikuju i stave u raf tamo gde će gledati ljudi da kupe. Jer kad je nedefinisano, gde da ga svrstaš? To je problem. Inače, muzika ako je dobra ona prolazi sve granice bez pasoša, bez etikete. Tako da ovo što nazivaju Novi talas, posle tog tamnog vilajeta koji iznosi više od 10 godina, gde sam ja kao klinac 90-ih godina video neki bend na TV-u i posle godinu dana vidim da je nešto napravio... Poslednji bend koji je to uradio je Eyesburn, koji ne postoji danas. Rokenrol nije umro, ali su svi izgubili nadu. I ljudi su se sad zasitili svega toga, monopolističkog Granda ili čega već, nebitno, i pojavilo se nešto novo što oni opet zovu New Wave, ali ti ljudi su bili tu i pre 10-15 godina, samo su sad isplivali na površinu spletom okolnosti, zalaganjem, radom i svim ostalim... Tako da sad poistovećuju Svi na pod!, Sevdah Baby, Zemlju Gruva iako žanrovski ti bendovi su bitno različiti. Ali statistički gledano cela bivša Jugoslavija ima 10 misliona slušalaca, recimo. Srbija konkretno ima 7 miliona stanovnika, 2 miliona su penzioneri, dece ima 2 miliona - znači 3-4 miliona je konzumenata muzike, pravih.
Petar: Mislim da je i to mnogo
Bambi: I to je mnogo, al ajde. Cela bivša Jugoslavija - to je 10 miliona, znači kao prosečan grad u Americi. Biti najpopularniji u celoj bivšoj Jugoslaviji isto ti je kao da si najpopularniji u tri grada u Americi, pa statistički ti vidi gde si. Tako da ne znam zašto se neko bavi klasifikovanjem žanrova, kad ljude to i ne zanima. Mislim da je tu priča jasna.

Pošto si spomenuo taj tamni vilajet, postoji određeni broj bendova, uglavnom starijih, koji često navode da je sad lošije stanje nego što je bilo 90-ih
Bambi
: Pa jeste lošije, ali nadamo se da ide na bolje. Jer 90-ih si ti imao i na Pinku, koji je i tad bio najgledanija televizija, Top 10 emisiju gde su bili Bjesovi, Brejkersi, ... Ti danas ne možeš ni da zamisliš ikoga iz te priče da se pojavi na Pink televiziji. S tim što je ta televizija išla putem puke komercijalizacije i pravljenja novca, tako da što se rokenrola tiče, mogao je rentabilan da bude da ostaneš na nuli bukvalno, ali to ih nije zanimalo ako nisu u plusu. Mislim, kapitalistički sistem razmišljanja, nema tu nikakve filozofije. E sad, sa kulturološkog aspekta ti imaš argumente da ih kriviš, sa kapitalističkog možda nemaš jer su se oni bavili zarađivanjem novca. Mi koji smo nešto videli, nešto znali smo trpeli sve to na svojim leđima i tako da kažem svašta radili. Tako je kako je. Na ovim prostorima se često zastupa ta filozofija "ko je kriv i zašto?". Mislim da u jednom trenutku treba stati i reći nije važno šta je bilo, ko je kriv, aj sad da uradimo nešto da valja. Jer nikad nećemo naći prave krivce i isterati pravdu. Borci za kosmičku pravdu uglavnom završavaju sami na kraju, autistični i kakvi već. To nekako vremenom mora da se dostigne. Ne možeš izgurati sam. Ali moji prijatelji, muzičari, recimo iz Bjesova, oni mi pričaju da su oni prošle godine, znači 2010., imali duplo više koncerata nego 2009., što znači da je skočila potražnja. A 90-ih su i dalje bili aktuelni rokeri zato što je tad radila opozicija i rokeri su ih bukvalno doveli na vlast. Ne sad da ja nešto hvalim, ali ti protesti i koncerti su bili potpomognuti rock muzičarima. Ja nikad nisam video nijednog narodnjaka, čak ni pop pevača na tim koncertima, nego su to bili Darkwoodi, Kristali, Brejkersi, Ritam Nereda, Bjesovi,... Zato je i bilo bolje. I onda promenila se vlast, blago zatišje, reformacija, ruinirano društvo koje treba iz korena promeniti, ali ne možeš imati radikalne promene, nego postepene. E sad verovatno se dogodi i političarima da se pogube u svojim idealima dok dođu na vlast. Jer ti da bi došao na poziciju da upravljaš, moraš verovatno i malo lagati ljude. I onda izgubiš energije, elana, pomutiš se i poprimiš karakteristike ljudi oko tebe i počneš da se ponašaš kao i oni pre tebe. To je drugi način razmišljanja, druga hemija, drugo sve. Ne možemo mi muzičari biti na tom nivou, u smislu da tako razmišljamo, jer muzika je opet umetnost, delatnost koja dolazi posle hleba - to je neminovna stvar. I što moja profesorka kaže "Nisam romantična, emotivna, ja sam surovi realista u glavi, ne znam da li postoji večna ljubav pošto su u romanima sve večite ljubavi tragično završile onda kad su bile najjače, ali jednu stvar znam sigurno: u koju kuću glad na vrata uđe, ljubav kroz prozor izlazi" tako da se to može poistovetiti sa umetnošću.
Petar: Bambi uvek ima dobre umotvorine (smeh)

E sad jedno pitanje koje svakome postavljam. Jeste li upoznati sa radom nekih bendova iz Crne Gore i postoji li tu neka muzika koja vam se sviđa?
Petar i Bambi (u glas)
: Autogeni Trening!
Petar
: Autogeni Trening je super. Čuo sam i za Shin-Ei. Gledao sam im na YouTubeu neke klipove sa Ivanom (Vukčević, muzički urednik Underhill festa - prim. aut.) u fazonu "Ej, vidi ovo" - "A vidi ovo", on mi je pustio neke snimke i mogu ti reći da sam se jako prijatno iznenadio. Jer iz tako beskompromisne svirke može da izađe samo pozitivna energija. Imam par nekih primedbi, ali o tom potom, morao bih još par puta to da preslušam, ali konkretno što se samog benda tiče mogu da kažem da mi je jako drago da tako nešto postoji. Znam za Shin-Ei, znam za Autogeni Trening, znam za... sa Q nešto...
Qtera?
Petar:
Qtera, da. U svakom slučaju, upoznat sam i pratio sam pomalo šta se dešava. Podseća me na priču sa početka moje muzičke "karijere". Do tog nekog komercijalnog stepenika će tek doći. Ali mi je jako drago da takva energija postoji.
Bambi:
Jedna bitna stvar u svemu tome je da je prošlo vreme velikih studija i velike muzike. Sad je aktuelno da iz malih studija nastaju čuda. Kao što je posljednji album Gorillaza snimljen na IPod-u u toku turneje ili tako nešto. Tako da više nema opravdanja da sve bude utegnuto, nategnuto da zadovoljiš frekvencije, decibelaže i ostalo. To uopšte nije važno, ako ti imaš pesmu da uhvatiš za glavu, za rep, čuješ melodiju koja može biti onakva i ovakva, to su samo različiti načini da iskažeš nešto. Tako da ako je to univerzalno dobro, to će proći bez problema. Iskoristi to što imaš, ne traži krivca i ne traži idealne uslove. Što kaže Kvinsi Džouns "najbolje je kad si podcijenjen", jer onda niko od tebe ne očekuje ništa i ako napraviš nešto to je veliki uspeh. A ako od tebe očekuju mnogo velika je verovatnoća da ako ne napraviš ništa to će biti veliko razočaranje. Tako da ne treba vašim bendovima vrhunski studio, vrhunsko ovo ono, ako ti imaš pravu reč da je kažeš u pravom trenutku na pravi način sve ostalo je manje važno.
Petar: To ti pričam. Sve sami u svoje ruke, u se i u svoje kljuse i cepajte. Velike izdavačke kuće, producenti, to više ne postoji. Mislim postoji, ali na drugi način i nije toliko bitno. Samo radiš svoju stvar i cepaš i biće sve kul ako veruješ u to sto posto. Ja verujem da svakog sekunda, minuta uloženog u nešto, ako veruješ u to, to će kad tad doći da se naplati. Ako ti kao individualista imaš šta da kažeš to je jako interesantno, jer od gomile dostupnih informacija uvek se kristališe ono što je kvalitetno. Kvalitet će uvek isplivati. Ti si sad u fazonu kao imaš sad Internet, gomila je bendova, konkurencija je ogromna,... nije ogromna konkurencija! Kvalitet će isplivati sam po sebi. Samo je pitanje šta imaš da kažeš, šta imaš da ponudiš. Meni ovo što vidim uliva nadu. Identična stvar se dešava u Crnoj Gori, u Srbiji, u Bosni, u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, svuda. Pitanje je vremena kada će neko od vaših bendova isplivati kao recimo Bei the Fish iz Makedonije, kao Lollobrigida iz Hrvatske, kao Dubioza kolektiv iz Bosne... Samo je pitanje vremena. Ali činjenica je da se nešto dešava. Prezasićeno je tržište trešom.

Recite mi za kraj uz koji film bi muzika benda Svi na pod! bila idealni soundtrack?(minut ćutanja)
Petar:
Neki stari...
Bambi
: Ili neki koji tek treba da se snimi.
Petar
: Možda je to bolje.
Bambi:
Kakav bi to film bio (smeh)
Petar: Ja bih dokumentarac neki. Dokumentarni film o Jugoslaviji koja se ponovo sastavila, na neki način. Takav utisak smo stekli mi u bendu. Mi smo u poslednjih godinu dana svirali, zaključno sa Podgoricom, u svim ex-Yu zemljama. I dešava se u poslednje vreme da se to tržište nekako opet sastavlja. Više nema srpskog, hrvatskog, makedonskog tržišta, sad je sve kao jedna, ex-Yu celina. Voleo bih da se muzika grupe Svi na pod! nađe u tom dokumentarcu koji će biti priča o ponovnom ujedinjenju ex-Yu republika, kroz muziku.

razgovarao: SS

Morrissey