mulj.net

crnogorski muzički portal

Wed12132017

Last updateWed, 13 Dec 2017 6pm

Miško Jovanović (Ništa Ali Logopedi) - Oi sa!

Svinjura-u-javnom
Kako danas, nakon više od 10 godina od nestanka benda izgleda period života proveden sa Logopedima?

Kao najgora noćna mora! Dobro, nije baš toliko strašno, ali dešava mi se da se probudim u znoju zbog nekog Kataninog pogrešno odsviranog rifa, Blekovog ispadanja u uvodu Prporuša, Daronjine „odluke" da s roditeljima ide na more, umesto s grupom u Sloveniju, Džojinog preterivanja u uvodnoj bubnjarskoj solaži za Pigs from space, Acinoj odluci da se tek tako oženi bez naše saglasnosti i ode u Ameriku, itd. Razume se, ja sam jedini tu bio bezgrešan, tako da kad sebe sanjam s mikrofonom - što bi rekli Anglosasi - I sleep like slaughtered!

Na koncertu povodom proslave rođendana Radia S na sajmištu negdje daleke 1997. sam imao prilike vidjeti da je bend imao za to vrijeme zavidan broj fanova. Jeste li očekivali nešto takvo kada ste počeli sa radom?
Pa, šta ja znam. Ako se uzme da je grupa nastala tako sto smo prvi bubnjar, Džoja mlađi i ja sedeli u glavnoj šabačkoj ulici miholjskog septembarskog leta i uživali u pogledu na razgolićenu gradsku promenadu, rekao bih da da - potajno smo očekivali što veći broj (upravo takvih) fanova. Ispostaviće se da na grupu bolje reaguje neka tripozna, intelektualna muška ekipa, koja kao prepoznaje našu ironiju, otklon prema stvarnosti, konceptualan pristup muzici i ostale trice i kučine. Nije, otuda, slučajno što mi se baš ti sada obraćaš za intervju...

Vaš pristup muzici je bio dosta nekonvencionalniji od ostatka tadašnje scene. Ako još u sve to uvedemo i harmoniku, koja je često bila glavni adut pjesama, dobija se jedan prilično zeznut proizvod. Čemu pripisati prođu Logopeda kod kritike i publike?
U tome što je tu svako uzeo ono što mu se sviđa. Bilo je - pogotovo među kritičarima - onih koji su zaista tretirali aktivnost Logopeda kao jedan visokouman pristup muzici, a bilo je i onih kojima je to sve bilo "zezanje do jaja". Pošto niko nije gadljiv na pristalice, to ni mi nismo nastojali da "objašnjavamo" šta mi to zaista prodajemo, no smo po onoj čuvenoj floskuli umetnika, da jednom nastali, proizvodi tvoga duha žive neki svoj samostalan život, puštali ljude da se sami u tome snalaze.

U izrazu logopeda ima svega od folklora do dječijih razbrajalica sa jedne, te pop kulturnih ikona sa druge strane. Ima momenata kabarea, šlagera, folka, hard kora. Šta je uošte uticalo da Logopedi postanu to što su?
Utkali su se tu razni uticaji, jer smo mi svi slušali poprilično različitu vrstu muzike. Tačka u kojoj su se sustekle naše ambicije bila je ta da pružimo što originalniji muzički izraz, po mogućstvu prihvatljiv za što širi krug ljudi. Otuda su i muzika i "tekstovi", ali i sve vezano za vizuelni identitet - spotovi, omoti, scenski nastupi - nastojali da na duhovit način otelotvore jedan specifičan koncept, koji smo u uvodnoj numeri Vaspostavljanja nazvali "oi sa". Krajnje pretenciozno smo to predstavljali kao "autentični srpski rok izraz", mnogo pre no što će nastati pomama za tzv. "world music", pod koju će i kurta i murta gledati da smeste svoja dupeta.

I Vuka karadžića ste „obradili". Otkud ta ideja?
Prporuše su upravo najtipičniji primer napred pomenutog pokušaja. Glas dodola nam je velikodušno pozajmila upravo dama koja se još tada bavila izvornom narodnom - da ne kažem etno - muzikom i koja je u startu bila malo rezervisana da bismo mogli da sve to isprofanišemo. Činjenica da je njen glas ostao na snimku pokazuje da smo je u tome razuverili.

Nedugo poslije drugog albuma „Vaspostavljanje" bend je prestao sa radom. Šta je uzrok tome?
Sve je počelo kada je naš gitarista Katana, koji je uvek slovio za lepuškastog junošu, nasrnuo na tadašnju devojku Bleke, našeg klavijaturiste. Kako to život ume da udesi, ovaj je upao baš u trenutku dok su se njih dvoje divlje ljubili i tu je nastala tuča. Bubnjar Džoja je stao na stranu Bleke, dok je Aca basista podržao Katanu i optužio Blekinu devojku da razara grupu. Sve se dešavalo pred koncert u klubu Industrija u decembru 1998, koji je protekao u stegnutoj i lošoj atmosferi. Ubrzo posle toga pokazalo se da je to samo bio povod i za koncepcijska razilaženja, koja su nužno vodila u raspad grupe...
Ma, šalim se. Ja sam posle pomenutog koncerta (koji je zapravo bio odličan!) i nastupa na tadašnjem Trećem kanalu (nekoliko pesama dostupno na Youtube-u) otišao u vojsku, Katana je otišao u vojsku, Aca trbuhom (tada još uvek velikim) za kruhom u Ameriku i to je bilo to.

Na pomenutom albumu je i pjesma „We Are the Serbs" za koju je i urađen spot. Kakve su bile reakcije na domaćem terenu? Da li je s obzirom da je Srbija tada bila u centru svjetske pažnje bilo nekih reakcija iz inostranstva? Da li ste imali problema sa pogrešnim tumačenjem njenih stihova?
Serbs je, verovatno, najpoznatija pesma i dovoljno je pogledati komentare na Youtube-u ili klipove uz koje se kači ili činjenicu da jedno vreme nisi mogao da je gledaš bez prethodnog logovanja, da bi shvatio da se ona tumači na napred pomenut način - svako uzima šta i kako mu je potrebno. Neki je doslovno shvataju i puštaju u trenucima nacionalne euforije, a neki je doživljavaju kao vrhunski izraz ironije i kao kritiku tadašnjeg pojednostavljenog i jednostranog medijskog predstavljanja Srba u zapadnim medijima. Ako treba da "objasnim" poentu pesme nekih 15 godina od njenog nastanka, rekao bih da smo na umu imali ovo drugo. Što ne znači da se stranci i danas ne lecnu malo kad je slušaju :)

Moram primjetiti, da na internetu Logopeda ima u ograničenim količinama, a i danas ste mnogo slušani i možda tek sada neke vaše pjesme dobijaju na značaju. Misliš li da ste mogli bolje i više da nijeste radili u najgorem periodu na ovim prostorima u poslednjih 50 godina?
Pa, vidiš, ispostavlja se da to i nisu bila najgora vremena, bar ne što se tiče muzičke "industrije". Tačnije, ona verovatno jesu to bila za mnoge, ali ne i za grupe koje su tada bile u ekspanziji. Bilo je to po onoj staroj narodnoj - dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Dakle, država se raspala, smanjeno je tržište, nekadašnji mejnstrim bendovi su se preko noći našli obezglavljeni, zbog sankcija nije bilo dolazaka sa strane i u takvim uslovima taj novi talas, pretežno bendova iz provincije, našao je svoje mesto pod suncem. Međutim, ono što je pogubnije, kada se to vreme uporedi sa današnjim, jeste da su tada stvoreni nekakavi mehanizmi muzičkog tržišta, za koje nisam siguran da danas postoje u Srbiji. Po celoj Srbiji je postojalo dosta klubova u kojima su redovno održavane svirke, svaka grupa je imala poznatu cenu za koju nastupa (npr. mi smo tada zarađivali 100 maraka po čoveku za solo koncert - mašala!), podignut je nivo tehničkih zahteva u pogledu koncertnih nastupa, postojalo je bar 5-6 kurentnih izdavačkih kuća i nemali broj televizijskih i radio emisija i muzičkih časopisa koji su uredno pratili dešavanja na sceni. Uz to, neki sulud sticaj okolnosti je hteo da upravo u to vreme 1995-97 bude organizovano bar desetak velikih grupnih svirki na stadionima i halama, u mestima poput Paraćina, Požarevca, Kruševca, Aranđelovca. Naravno, tu su bili i veliki gradovi poput Beograda (recimo, napred pomenuti koncert radija S na sajmu ili Gruvanje) i Kragujevca (manifestacija ŠRAF - šumadijski rok alternativni festival). Summa summarum, češće smo svirali pred desetak hiljada ljudi, nego pred njih 300. Otuda se i tvoja konstatacija o "najgorem periodu" mora sagledavati u svetlu ovih činjenica.
Ako treba da kažem za čim žalimo, onda je to, svakako, jedan živi album, koji bi sublimirao naš koncertni zvuk, u kojem je bilo autentične sirovosti koja uvek fali u studijskim uslovima. U tom smislu, žalim što nismo nastupali na nekim mestima gde su nas osvedočeno gotivili, poput Republike Srpske, a reče mi naš asistent Bojan Spaić da je fanova bilo i po Nikšiću :) Najzad, bilo je nekih skromnih i delom uspešnih pokušaja da se taj naš proizvod prezentuje i strancima (pri tom ne mislim na bivšu SFRJ), ali za opipljiv uspeh na tom planu, grupa je ipak morala da potraje malo duže...

Bezuspješno sam pokušavao da nađem vašeg muzičkog naslednika na ex yu prostorima. Imaš li ti nekog na umu?
Pa, nemam. Ne zato što sujetno mislim da majka ovakve jednom rađa, već zato što jednostavno ništa slično ne nalazim. A možda samo ne pratim dovoljno dobro novu scenu. S druge strane, veliko je pitanje i kako bi trebalo da izgleda to što bi u muzičkom smislu predstavljalo nasleđe Logopeda, i još važnije, da li bi to uopšte i trebalo priželjkivati. Skloniji sam verovanju da petnaest godina kasnije, muzika ipak treba da izgleda drugačije. Kako drugačije, to je sada sasvim drugo pitanje...

Pratiš li dešavanja na muzičkoj sceni danas. Možeš li uporediti ovo vrijeme sa onim u kojem ste vi snimali i svirali?
Ne mogu reći da domaću scenu pratim tako pomno, delom i zbog, naizgled paradoksalne, činjenice da je današnja scena u mnogo čemu uskraćena u odnosu na onu unutar koje smo mi delovali. Ipak, malo je stvari koje danas direktno pogađaju u glavu - izdvojio bih Beogradski sindikat, pa, verovatno, i ostatak srpske rep scene, koju ja ne pratim toliko, ali mi deluje kao najvitalniji deo srpske muzičke scene. Nikad nisam bio veliki fan Darkvuda, iako su oni uvek u produkcijskom smislu svetski zvučali, ali sa Vasilom na klavijaturama to ima jednu potpuno novu, meni prijemčivu dimenziju. Takav je upravo hit sa Biserom Velentanlić. Opet, drago mi je što još uvek ili ponovo deluju i naši "saborci" - svi oni bendovi koji su nastali početkom 90-ih. Ako treba da se izjasnim šta trenutno kod kuće slušam na dnevnoj bazi, onda je to "Zemlja gruva" u čijoj muzici uživam zajedno sa svojom sedmogodišnjom i trogodišnjom ćerkom. Da ne zaboravim i mamu, i njoj se svidja :)

2000. godine objavio si i knjigu „Vi bedni odvratni civili". Svojevrstan dnevnik tvog vojničkog života, ali i bombardovanja Srbije. Kako danas posmatraš na cijelu tu epizodu?
Ja, na svu sreću, nisam kao brojni drugi imao zaista traumatična iskustva iz svih ratnih dešavanja koja su nas zadesila - ako jelte isključimo samu činjenicu da sam sa ostalima izigravao glinenog goluba - tako da mogu da na taj period života primenim dobro poznatu tehniku selektivne memorije. Iako je ta knjiga pesama svedočanstvo i o nekim ne tako ružičastim momentima mog vojnikovanja, ipak u njoj sve u svemu ne preovladava neki katastrofičan ton. Ili, pak, s distance od deset godina selektivno prečišćavam i sećanja na preovlađujuće tonove sopstvene poezije :)

Ima li kakvih drugih projekata spremnih za objavljivanje?
Od onoga što može da interesuje sve one koji se ne lože na filozofiju prava - a verujem da su takvi u ogromnoj većini - mogu da najavim da bi do sajma knjiga u Beogradu trebalo da se pojavi zbirka pesama - putopisnih zapisa sa svih lepih i manje lepih mesta na kojima sam do sada boravio, što kao turista, što kao nastavnik na univerzitetu. Knjiga će se zvati Indija, Inđija.

Radiš kao profesor na pravnom fakultetu. Je li bilo situacija da studenti prepoznaju frontmena Logopeda i kako tvoja muzička prošlost prolazi u akademskim krugovima?
Čuš, situacija! Na prvom, prvcijatom času davne 1995. godine, student me pitao, Kad će drugi album? Odlučio sam da, koliko je god to moguće, te dve stvari držim odvojene, iako to u to doba nije bilo sasvim moguće. Naravno, morao sam profesorima na predmetu da obznanim svoju muzičku karijeru i ispostavilo se da su u mladosti svi imali neke neostvarene muzičke tripove, tako da su me dobro razumeli. Jedno vreme sam nakon nestanka benda bio pošteđen pitanja o svemu tome, ali Youtube je učinio da to danas preslušavaju i studenti koji su polazili u prvi osnovne kada smo mi prestajali da se bavimo muzikom :)

S obzirom da je dobar dio ekipe još u muzici, može li se desiti neko ponovno okupljanje?
Evo, okupili smo se sad u avgustu u Šapcu, kad nam je i Aca skoknuo iz Amerike, i baš se dobrano zarakijali. Jedino tako...


razgovarao: Dragan Lučić

Morrissey