mulj.net

crnogorski muzički portal

Wed12132017

Last updateWed, 13 Dec 2017 6pm

Mihajlo Obrenov (dreDDup, Autor filma Kontakt) - Svako vreme ima svoj soundtrack

Mihajlo Obrenov Novi Sad
Mihajlo Obrenov je veliki entuzijasta i borac za scenu iz Novog Sada. Aktivan od 1997 godine kada je sa bendom DreDDup postavio temelje industrial zvuka kakav nije viđen do tada. Mihajlo je svojim video zapisima, poznanstvima ispratio jednu scenu, njen razvitak do današnjih dana i sve to dokumentovao u filmu Kontakt koji je već sada možemo reći važan dokument u istoriji novosadskog, srpskog andergrounda. Film sa 140 sagovornika koji traje gotovo 3 sata sve ljubitelje rokenrola prosto zakuje za ekran. O svemu ovome popričali smo sa Mihajlom dok je njegov film na bioskopskim programima.



Čestitam na filmu za početak. Reci mi šta ti je bila zvijezda vodilja za film, i kako je nastajao film?
Najveća vodilja je bila ljubav prema undergroundu a tu negde je bila i želja da se ispriča priča koju niko ne želi da ispriča. Prvi put mi je sinula ideja za ovaj film tamo negde 2007. godine kada sam radio neki kratki dokumentarac za dreDDup bonus DVD povodom 10 godina postojanja benda. Tu negde sam i video da sa relativno skromnim budžetom možeš uraditi normalan dokumentarni film. Tek 2014. sam krenuo u ozbiljne pripreme za dokumentarac i prvih godinu dana je tekao research, sastavljanje hronologije i neke vrste „porodičnog stabla" underground scene, naravno 85% bendova sam poznavao i ranije ali sad sam baš ušao onako u materiju do kraja. Onda narednih godinu dana ide obrada video, audio i foto dokumentacije i spremanja za finalnu montažu – dakle digitalizacija sa traka, retuširanje slika, digitalizacija ulaznica, plakata, sređivanje video formata itd... Poslednju godinu sam rezervisao za snimanje intervjua sa sagovornicima kojih ima 140, i to je bogami trajalo konstantno. Svaka nedelja mi je bila ispunjena intervjuima i odlascima na razne lokacije. Tokom te tri godine sam, u međuvremenu, konstantno posećivao koncerte underground bendova i snimao ih kamerom. Kad sve radiš sam, u isto vreme si i reditelj i montažer i rasvetljivač i ton majstor itd....nije bilo lako, ali eto, isterao sam ga do kraja.

Meni je utisak bio da si gledaoce proveo kroz pravi underground, jer si izostavio neke bendove kao recimo Atheist rap, Ritam nereda, Obojeni. Ja sam prvi put čuo za neke bendove koji rade, i ako eto pratim scenu.
Da, tema mi je bila underground i bendovi koji su ostali u drugom planu, da ne kažem u senci. Kako su se tokom godina ti mainstream bendovi ponašali kao jedini novosadski bendovi i kako su neretko u intervjuima pričali kako nema drugih novih bendova te da su oni sami jedina ns scena, rešio sam da ispričam baš tu drugu priču o drugom planu i tim drugim bendovima van lobiranih top lista i pokažem koliko je ona bogata i moćnija od ove mainstream priče. Dobro si primetio, u filmu nema ni trunke poznatih, komercijalnih i mainstream bendova, jer jednostavno oni u našem svetu ovakve muzike ne postoje niti imaju dodirnih tačaka sa njim.

Kakve su reakcije ljudi na film do sada?
Za sada veoma pozitivne i emotivne. Čak na momente i religiozna iskustva. Razni ljudi su me kontaktirali i slali veoma obimne tekstove o tome koliko im znači ovaj film. To je svakako najvrednija stvar koju neki reditelj može dobiti. Ima par zamerki na trajanje filma i izostavljanje nekih pravaca, ali ja uvek kažem – napraviti ovakav film, za to nije potrebno puno novaca, ko misli da treba još nešto ispričati i dodati, i ko bi voleo to sve videti drugačije, slobodno nek snimi i uradi, samo su trud i poznavanje tehnike potrebni i spremni ste. Naravno da nije bilo moguće uvrstiti baš sve, morao sam da budem oštar i da pravo prvenstva dam ekstremnijim, eksperimentalnijim i drugačijim bendovima, pa tek onda onim što se ponekad i mogu na radiju pustiti u noćnim terminima. U svakom slučaju, ajde da kažemo da je 98 procenata svih koji su ga videli veoma pozitivan, a videlo ga je do sada preko 1000 ljudi.

Tokom ovog i sličnih filmova ovog tipa u regionu uvijek se vodi dilema da li je bilo bolje, da li može biti gore, da li postoji scena? Uglavnom svi imaju različit stav. Šta ti misliš o sceni sad kada si i čuo ljude na ovaj način kako diskutuju o tome.
Ja mislim da svako vreme ima svoj soundtrack i da ne treba upoređivati sada, tada, onda.... Svaka generacija po pravilu misli da je ona posle njih gluplja i nesposobnija te da su oni jedini pravi. Nešto kao kad pogledaš religije sveta koje navodno podržavaju jedne druge ali kad dođe do priče o bogu - samo baš njihov bog je pravi i jedini, a ostale odjednom nisu prave religije i njihovi bogovi su bezvezni. E tako je i ovde, mi smo pravi a ovi su kineski. I to tako verovatno ide od klasične muzike do danas. Recimo, primetio sam da ne korespondiraju ovi stari sa novim klincima i tu je najveći problem pa onda pričaju "tales of the glory days" a naravno tokom godina se na svaki broj posetilaca nekog kultnog benda iz osamdesetih doda po jedna nula gledalaca na nekom tamo koncertu od pre 35 godina i onda se ti mitovi grade i grade, kao Vavilonska kula. Ne razumeju mlade pa onda pričaju samo o stvarima koje razumeju, a to je prošlost. Imaju vrata, imaju ključ ali nemaju i ne razumeju lozinku. Tu je problem. Scena postoji, i postojaće uvek. Samo je danas nekako virtuelnija nego onda, što naravno ne umanjuje njenu vrednost. I pre recimo nisi nikad otišao na koncert Misfitsa pa si ih opet slušao, isti je princip i danas, ljudi slušaju muziku isto, ali nekako bendovi više nisu u centru pažnje već same numere i spotovi. Vratili smo se praktično u fazon 60-ih, singlice i video spotovi. Underground danas nikad jači, što mi je najdraže od svega.

Ne smijemo zaboraviti tvoj dreDDup. Šta radi bend?
Ja odavno ne odgovaram na pitanja vezana za bend, rekao sam da ne dajem intervjue na tu temu, reći ću samo da se radi na osmom albumu. Pitajte Alena (gitaristu) on je zadužen za priče o bendu.

Kako gledaš svoj bend kroz prizmu filma. Sa kojim stvarima se slažeš a sa kojima ne?
Recimo, mislim da većina tih bendova nije uspela da se održi zbog nedostatka truda članova. Moj bend recimo postoji 20 godina, i mi nastavljamo, promenili smo puno članova ali bend postoji i traje, ne stajemo. To je mislim falilo većini bendova, fali im ono podizanje sa poda ringa i nastavak borbe. Neki odustanu još u prvoj rundi, neki ni ne završe rundu, a neki zacrtaju sebi preteranu vežbu pa se na kraju spotaknu o običnu bananu. Trud i rad, kao i u svakom poslu donosi rezultate. Sve ostalo su izgovori.

Film je koliko vidim uvršten u redovni bioskopski repertoar. Da li će nastaviti film svoj festivalski život?
Hoće. Sledeće godine ide na festivale, do tada kulturni centri, domovi kultura, bioskopi i naravno, svako udruženje koje je zainteresovano da ga prikaže može da mi se javi. Ne ujedam. Posle festivalskog života okačiću ga na Youtube da ga svi gustiraju iz svoje sobe i uživaju u njemu.

Šta za tebe predstavlja film i da li misliš da će neke stvari promijeniti, pokrenuti?
Za mene je on dokument nekih sećanja i emocija koje smo svi mi sa novosadske scene proživeli. Uspeo sam sačuvati neke ljude od zaborava, na žalost, trojica veoma vrednih muzičara koji se nalaze u filmu više nisu sa nama. Umrli su za vreme snimanja. Ovo je dakle za sada jedini dokument ovakve vrste gde ih možete videti sačuvane za neke novije generacije. Ja na njega gledam kao na jednog čoveka koji priča priču kroz 140 ljudi, što se i oseti u filmu, slična iskustva, slični problemi, slična sećanja. i zbog toga je on univerzalna priča o undergroundu i može se preneti na bilo koji drugi slični grad sa zemaljske kugle. Dosta ljudi još uvek ne shvata važnost ovakvog dokumenta. Shvatiće tek za 10-tak godina, u to sam uveren.

Hvala puno za intervju!
Hvala tebi!

Razgovarao: ĐorđepunX

Morrissey