mulj.net

crnogorski muzički portal

Wed09202017

Last updateTue, 19 Sep 2017 2pm

Branko Radaković, multimedijalni umjetnik - Opet se borim sa vetrenjačama

brankradakovic
Branko Radaković je multimedijalni umjetnik rodom iz Paraćina, ali sa bačkom adresom. Upravo u tom mjestu predaju likovnu kulturu. Iako se tokom svoje karijere bavio rok muzikom i novinarstvom, slikao, pisao poeziju, šira publika ga najbolje zna po njegovim video radovima. U poslednje vrijeme sveprisutan je zbog dokumentarca o prvom bendu Milana Mladenovića - Limunovo drvo.

 

Devedesete i rokenrol, čini se pravo vrijeme za ovakav muzički izražaj. Kako je to izgledalo u Paraćinu sa Vašim bendom Argus?
Izgledalo je i više nego divno iz današnje perspektive. Bilo je možda i previše energije u meni. Bio sam pun entuzijazma i klinac pred kojim stoji karijera slikara i rok muzičara. Bar sam tada bio uveren u to. Bio sam ubeđen, kao i većina izmanipulisanih klinaca da će nam početak XXI veka doneti prostor u najmoćnijim medijima. ''Demokratske promene'', koje su započete 2000, ukazivale su na to, da su došla ta bolja vremena, ali pokazalo se da su devedesete bile neuporedivo pogodnije, između ostalog, i za rok muziku. Argus je od 1996. pa upravo do 2000. konstantno svirao. Odnegovali smo publiku. Početkom 2000. prvi put smo ušli u profesionalni muzički studio i snimili četiri autorke muzičke numere, koje sam tada upakovao kao naš prvi ozbiljan mini album pod nazivom ''Distorzija besa''. Sve numere sa tog samostalnog izdanja pojavile su se u proleće 2001. u tada tek stvorenoj emisiji ''Demo express'' na Radio Beogradu 202. Više od godinu dana smo bili na top listi te emisije i u međuvremenu smo uradili i prvi pravi album koji sam nazvao ''Spreman za let''.
2002. smo čak snimili i spot za pesmu ''Pobeda''. I on se takođe dosta emitovao na nekim bitnim TV stanicama. Dakle, postojala je i ta neka medijska popularnost. Bilo je euforije oko cele te priče, ali sve su na kraju pojele upravo te ''demokratske promene'', koje su, između ostalog, nasilno nametnule i hip hop kao nešto novo u srpskoj muzici, što je van svake pameti. Nemam ništa protiv tog žanra, ali je krajnje smešno kako je serviran. Hteli su zapravo samo još dodatno da zatupe mase. U ovom slučaju desila se pobuna radi pobune koja nikome ne smeta. Rok muzika je čak postala najveća smetnja, što se tiče muzičkih žanrova, i u tom slučaju su devedesete naspram dvehiljaditih bile daleko slobodnije, iako je samih devedesetih izgledalo da tada vlada najveći totalitarizam.

Kakva je uopšte bila paraćinska muzika toga doba?
Bilo je puno autorskih bendova koji su jako kratko trajali. Bilo je potencijala, ali većina muzičara je završavala sa obradama po kafićima, što i danas čini. Dakle, kod muzičara nije bilo istrajnosti po pitanju autorske muzike, već su se brzo predavali i prelazili na klasična tezgarenja. Razumem kada bend u početku svira obrade, ali kada nastavi sa sviranjem opšteprihvaćenih hitova, jasno mi je da posao, u najmanju ruku, samo rutinski odrađuje. Od toga sam se uvek užasavao. Ipak, vredi spomenuti jednog od najdugovečnijih paraćinskih rokera Zorana Simića Fanija, koji i danas na koncertima svira svoje pesme, kao što je to činio i osamdesetih i devedesetih. Njemu sam svojevremeno uradio spotove za pesme ''Zvona zvone'' i ''Znak'', a prikaz paraćinske autorske rok muzike devedesetih oslikao sam jednim delom i preko svog dokumentarca ''Bilo jednom u Paraćinu'', koji je iz postprodukcije izašao 2011.

Osim Argusa, imali ste još par bendova. Šta se desilo sa tim pričama?
Kao i mnoge kvalitetne priče na ovom podneblju, završile su se nedorečeno. Svirao sam recimo u bendu ''Olovni balon'' koji je imao sasvim solidne rok pesme, ali bilo nas je petorica i dovoljno je da jedan iz nekog razloga bude nestalan, pa da se priča na kraju ugasi. U ovom slučaju smo imali pevača koji živi u Bosni i Hercegovini i trpeli smo zbog nekih njegovih privatnih razloga, a potraga za drugim pevačem nije postojala. Pošto nisam bio frontmen u tom bendu, nisam mogao odlučivati i na kraju, i pored snimljenog albuma sa jako dobrim autorskim rok pesmama i odlično uvežbanog materijala za koncertne aktivnosti, bend se raspao.

Nedavno ste se vratili muzici? Otkud ta potreba, ako se ima na umu da ste jako prisutni kao stvaralac na drugim poljima?
Kod nas se sve brzo zaboravlja, pa i to da sam bio muzičar. Verovatno bi me se sećali da su mi spotovi emitovani na TV PINK. Masa i neki licemerni rok muzičari se kao gade te TV stanice, ali činjenica je da su neki rokeri koji su sarađivali sa vlasnikom te TV stanice, ostali koliko toliko upamćeni. Da ne idem sada u detalje šta se još sve tu radi, ali mi živimo u jednom licemernom društvu, pa tako recimo, ja često dolazim u situaciju da se nekome pravdam i dokazujem. Ipak, smatram da je moja muzička priča nedorečena. Često sam imao problema sa članovima svog benda. Najveći broj njih nije prilazio muzici toliko ozbiljno koliko sam ja zahtevao, pa iako je Argus ostavio neki trag... nekoliko singlova i albuma u prvoj deceniji XXI veka, znam da je ipak, mogao mnogo više da da. Zato se verovatno javila kod mene ta potreba da nekako zaokružim tu priču, da posle ne bi ispalo da se nikada nisam bavio muzikom. Ovoga puta sam odlučio da idem sam, naravno, uz malu pomoć saradnika, pa ćemo videti do kog stepenika ću stići.
Vreme neverovatno brzo prolazi, a dosta sam vodio borbu sa vetrenjačama za koju mi niko neće zahvaliti, jer niko sem mene ne zna kroz kakve sam paklene muke prolazio da bih došao do rezultata do kojih sam došao. Sa druge strane, nikako ne volim kompromise. Ako u životu moram tu i tamo povremeno da ih pravim, u umetnosti se trudim da budem što beskompromisniji i to moje povezivanje različitih disciplina je upravo beg od te izlizane floskule da neko mora da bude specijalista samo za jednu granu umetnosti. Umetnost je za slobodne ljude. Važno mi je da se izražavam. Sada me je uhvatio ponovo talas autorske muzike po svaku cenu. Opet se zapravo borim sa vetrenjačama, jer autorska muzika se danas jako malo ceni. 

Iako ste se vrlo rano počeli baviti muzikom, danas Vas širi auditorijum poznaje prvenstveno kao filmskog autora. Kako je išla ta transformacija?
Sve sam to ja. Bitno je samo da se posao koji se radi, odradi do kraja tj. profesionalno. Jako mi je važan rad na sebi i da u javnosti ne izlazim sa delima koja će kratko trajati.
Recimo 2006. sam se zasitio slikarstva, a i dugogodišnje maltretiranje sa raznim muzičarima i neshvatanje medija za moj muzički rad me je malo odvuklo i od rok stvaralaštva. Poeziju sam takođe u to vreme bio počeo da zapostavljam, te je moralo doći do neke ozbiljne prekretnice u mom kreativnom izražavanju. Meni je oduvek filmski medij bio i ostao najveća magija koja me najviše privlačila, ali sve do te 2006. nisam se smeo usuditi da probam da radim na filmu, jer sam mislio da sam ja za to nesposoban. Kada sam dokazao sebi da mogu da realizujem kinematografsko delo, postao sam nezasit u tom domenu, te se do danas nimalo nije ugasila ta vatrena iskra za radom na toj umetnosti. Sa druge stane, kao što sam već rekao, tu je sada ponovo i rad na autorskoj muzici.

Za one koji vole trivije, možete li reći koliko filmova broji vaša filmografija?
Da ne vodim evidenciju, ni sam ne bi tačno znao, ali pošto sam pogledao spisak i prebrojao, cifra je i mene frapirala. Zvanično sam uradio ukupno trideset šest filmova. Od toga su pet dugometražna, a ostali su najvećim delom kratkometražni, ali ima i nekoliko srednjemetražnih. Pored tih mojih autorskih filmova, lepo bi bilo spomenuti i učešće u dva ostvarenja koja nisam ja režirao. Glumio sam u srednjemetražnom hororu ''Naprata'' Mladena Milosavljevića i pojavio se u dugometražnom dokumentarcu ''Težina lanaca 2'' Borisa Malagurskog.

Među Vašim naslovima, za oko mi je zapao ''Pozdrav video kasetama!''. To je jedan od Vaših filmova koji je imao i internacionalnu priču. Možete li nam reći više o njemu?
Snimao sam ga u drugoj polovini 2009, a završio sa montažom 2010. i on je iste te godine bio prvo prikazan na jednoj grupnoj izložbi u Paraćinu, a potom doživeo festivalsku premijeru u Novom Sadu na ''Filmskom frontu'', gde se prijavilo oko dvesta filmova iz celog sveta. On je tu ušao među dvadesetak selektovanih, što me prijatno iznenadilo. Ipak, to nije bila vest za medije, niti je film viđen kao nešto o čemu bi se trebalo pisati. 2011. biva prikazan na festivalu krakog filma ''RuFEEL(m)'' u Rumi, ali zato recimo na još jednom bitnom festivalu koji se takođe održava u Novom Sadu, nije selektovan, iako se prijavilo daleko manje filmova nego što je to bio slučaj sa festivalom ''Filmski front'', što je veoma interesantno. E sada, 2012. film doživljava svetsku premijeru na brazilskom festivalu ''Art Deco de Cinema'' u Sao Paulu i tu dolazi do velikog odjeka u našoj javnosti, što ja nimalo nisam očekivao i tu su odjednom i neki koji su ga do tada ignorisali, počeli da ga dižu u nebesa, što sam ja onako, iz prikrajka posmatrao i definitivno shvatio da ovde ništa ne značiš dok u svetu ne postaneš ''nešto'', što je po meni jadno.
Na tom festivalu u Brazilu, film je nominovan i za nagradu u kategoriji ''Art on Video'' ali nije dobio nagradu, a te 2012. ''Pozdrav video kaetama!'' ušao je i u selekciju i na ''Online Short Film Festivalu'' u Grčkoj i od strane Grka dobio je jako pozitivne kritike. Pored učešća na navedenim stranim festivalima, te 2012. ušao je još i u finale selekcije ''ProFiRe - International Short Film Competition'' festivala ''Mitrović Family Festival'' koji se održava u Edinburgu, u Škotskoj. Ja sam sa tim filmom, između ostalog, hteo i da se oprostim od svog video rekordera koji je moj otac kupio krajem osamdesetih godina i na kome sam pogledao gomilu filmova. Video rekorder bio je za mene božanstvo tada. Pošto praktično više nisam mogao da ga koristim, rešio sam da pre nego završi u smeću, zabeležim ''oproštaj'' i tako mu odam počast.

Naši čitaoci su se sa Vašim radom upoznali prije par godina kada smo pisali o filmu ''Kultura cveta''. Šta se u međuvremenu desilo sa kulturom? Ima li ikakvih pomaka?
Ne da nema pomaka, već je još gore nego što je bilo te 2013. kada je film izašao, i biće samo još lošija situacija.

U jednom intervjuu pomenuli ste ono što mnogi misle, da umjetnost i kultura danas služe za pranje novca, te da sa druge strane za pravu umjetnost nje ni potreban novac. Da li je još uvijek tako? Ako jeste, kada će prestati da bude?
Dok god se ne najure urednici mnogih kulturnih institucija u Srbiji, a na ta mesta ne postave ljude koji, pre svega, zaista vole umetnost, pored toga što su obrazovani i kompetentni. Isti ti, takođe moraju konačno da počnu da neguju mlade stvaraoce. Ovako imamo samo razne licemere koji kreativce i umetnost bacaju u provaliju. Sa druge strane, mladi istinski stvaraoci moraju da se povezuju iz cele regije i organuzuju recimo kvalitetna dešavanja. Udruženim snagama smo jači, a folirante trebamo najuriti, kada uvidimo da su foliranti.
Dakle, dok god umetnici, urednici raznih kulturnih programa i novinari ne krenu organizovano u zajedničku borbu promocije pravih vrednosti, a ne u arogantnu promociju samih sebe i u otimanje novca bez puno napora, kao što to u većini slučajeva čine, od kvaliteta nema ništa. Mora se jednostavno stati na put umišljenim poltronima koje i mediji eksponiraju više od autora. Ne mogu autori da budu na poslednjem mestu. Da ne postoje kvalitetni autori, ne bi postojale ni dobre manifestacije koje upravo autori oplemenjuju svojim delima, a ne menadžeri i ljudi iz medija. Danas su u javnom mnjenju svi pametniji i veći od samih iskonskih kreativaca. Između ostalog, zbog toga danas imamo jednu veliku oazu svačega, a ničega.

Neminovno je da kažemo nekoliko riječi i o trenutno najaktuelnijem projektu - dokumentarcu ''Limunovo drvo''. Kako je tekla ta priča?
Film je sniman veoma lagodno, sa puno elana i mislim da je stvorena bar neka približna atmosfera iz vremena kada je Limunovo drvo postojalo. To je ono što me posebno radovalo i zbog čega sam uspeo da isteram priču do kraja. Da je postojala i trunka nečeg što narušava sve to, verovatno ne bih ni imao volje da nastavim sa samim radom. Duhovitost, opuštenost i puno pozitivne energije koja je postojala, pogotovo između jednog od osnivača benda Limunovo drvo Milana Stefanovića Mikice i mene, pospešila je i to da mi samo snimanje ostane u nezaboravnom sećanju. Takođe, i cela ideja o snimanju filma desila se u rasterećujućoj atmosferi.
Naime, u proleće 2013, nakon premijere mog već pomenutog filma ''Kultura cveta'' u Domu omladine Beograda, dok smo Mikica i ja sedeli u kafani ''Mornar'', došla mi je spontano ideja da bi mogao da snimim film o Limunovom drvetu i istog trenutka sam mu to rekao, a on je ideju primio sa dobrim raspoloženjem. Zanimljivo je da je u toj istoj kafani, 1980. isto tako neobavezno smišljen i stvoren bend Električni orgazam. Izgleda da je to mesto inspirativno za spontanost od koje kasnije nastaje istorija.

Razgovarali ste sa brojnim akterima, pribavili dosta arhivske građe. Možete li prenijeti utiske o sceni toga doba?
U to doba, beogradski SKC je bio renesansno mesto u kome su grupe mogle besplatno da drže probe i razvijaju se. Koliko znam, nikada posle nije bilo takvog odnosa jedne institucije prema mladim kreativcima. Tu su mogli da nastaju zdravi odnosi i da se razvija jedna ozbiljna kultura. U odnosu na danas, to izgleda kao da pričamo o nekoj bajci.

Koliki je bio problem naći materijal za ovaj film?
Nije mi recimo bio problem doći do arhive. Autor najvećeg broja fotografija Limunovog drveta Zoran Rosić Rosa mi je iz svoje privatne kolekcije bez problema ustupio za korišćenje svoja dela. Mikica mi je dao snimke sa njihova dva samostalna koncerta, još neke fotografije koje do sada javnosti nisu bile poznate, a i ja sam privatno već odavno posedovao nešto od materijala i pre ikakve pomisli o snimanju tog dokumentarca i pomislio onda da sam mnoge komplikovane stvari rešio. Međutim, kada sam krenuo sa montažom, čekao me je niz zamki koje sam, ispostavilo se, uspešno rešavao. Bilo je prilično teško napraviti vredan mozaik u kome ću oživeti atmosferu tog perioda, stvoriti neku vrstu video spotova Limunovog drveta i pored toga što sam sakupio i skoro sva autentična dokumenta i veliki broj učesnika.

Film je za kratko vrijeme obišao dobar dio bivše zemlje. Kakvi su utisci?
Sva ta euforija oko filma kao da me vraća u najraniju mladost. Ukratko, najbolje sam se osećao u Zagrebu. Tamo sam upoznao, zahvaljujući zagrebačkoj premijeri, neverovatno divne ljude. Neki od njih su recimo legenda zagrebačke rok scene Renato Metesi, muzički novinar Hrvoje Horvat i reditelj Igor Mirković. Dug je zapravo spisak onih koji su me oduševili u tom mom prvom kratkom boravku u Zagrebu, a sa kojima i dalje održavam kontakt. Inače, na svakoj od projekcija srećem i upoznajem zanimljive ljude i to je možda najdragocenije. Pogotovo, ako se ta drugarstva održavaju.

Koliko se mogu razlučiti reakcije publike na film od onih koje se vezuju za nostalgično putovanje u rani opus jednog od najznačajnijih autora ovih prostora?
Svako vidi ono što želi, a film sam napravio tako da se može posmatrati iz više aspekata. Koliko je posmatrač kvalitetan da to uoči, zavisi od toga i koliko dosežu njegova interesovanja.

Kada će crnogorska publika imati prilike da vidi ovaj film?
Nadam se, uskoro. Inače, prošle godine, na gitarijadi u Zaječaru, gde je dokumentarac imao svoju pvu projekciju, sećam se da sam upoznao osnivača i direktora muzičkog festivala ''Bedem fest'' Petra Šundića koji je tada i pogledao film i izrazio želju da ga prikaže na toj njegovoj čuvenoj manifestaciji. Bio sam prilično rastrzan raznim pozivima i obavezama, te je to prošle godine nenamerno otpalo. Verujem da ćemo to ove godine ispraviti.

Kada smo već kod Milana Mladenovića, možete li nam reći Vaše viđenje ostatka njegovog opusa, kao i na nedavno objavljenu pjesmu koju pjeva na stihove ''Između dva dana'' Branka Miljkovića?
Pouzdano znam da postoje snimci sa nekim ljudima sa kojima je Milan Mladenović radio nezavisno od zvanične priče i da neki od njih ne žele to javno da objavljuju, ali postoje i oni koji to naravno žele. Lepo je što se nedavno pojavila ta pesma na stihove još jednog velikog pesnika. Inače, i Limunovo drvo je radilo muziku na dve pesme velikih pesnika. To je sve lepo predstavljeno u mom filmu. U pitanju su pesme ''Ne veruj'' Alekse Šantića i ''Ruke bola'' Stevana Raičkovića.
Mikica je recimo za potrebe dokumentarca na akustičnoj gitari samostalno odsvirao i otpevao i Mladenovićeve nikada čute pesme ''Grad'' (u potpunosti se razlikuje od istoimene numere koja se našla na albumu ''S' vetrom uz lice'' EKV-a) i ''Gubitak''. Doduše za ''Gubitak'' tekst znaju fanovi Milana Mladenovića, ali za film se Mikica prisetio melodije i uspešno je izveo.
Po meni, sve to što je Milan Mladenović radio, a što nismo imali priliku čuti u javnosti dok je bio fizički živ, važno je da se objavi, kako bi imali još kompletniju sliku o tom iskrenom stvaraocu. Uz to, ti njegovi gotovo nepoznati radovi, pored toga što su još jedna potvrda da je u svakom trenutku bio apsolutno dosledan i predan, pokazuju nam, između ostalog, i da je imao još kreativnih putanja kojima je mogao da krene.

Ako bi krenuli (ili možda već jeste) sa snimanjem nove muzičke priče, šta bi to bilo?
Započeo sam već sa snimanjem. U novembru 2015. uradio sam u studiju ''Paradox'' u Smederevu dve svoje kompletne autorske pesme ''Deo sistema'' i ''Ponovo tu'', a u decembru i treću ''Neću da odem'' u studiju ''Hood Entertaiment'' u Kikindi. Vredi spomenuti da mi je na trećoj pesmi solo i ritam gitaru odsvirao Danijel Kiš sa kojim sam i ranije sarađivao u sklopu priče benda Argus. Za pomenutu pesmu ''Neću da odem'' on je, između ostalog, otpevao i prateće vokale, a ja sam za sve tri stvari otpevao glavne vokale. Iako sam dugo smatrao da ne znam da pevam, u poslednje vreme sam malo popravio mišljenje o sebi kao pevaču, pa želim da celu priču izguram kao glavni vokal. Inače, sve tri pesme su nedavno već premijerno emitovane na Radio Beogradu 1, u dve epizode emisije ''Druga strana računara'', kada sam gostovao u njima.
Sve je zapravo krenulo u oktobru prošle godine, kada je iz mene ponovo počela da izvire ta muzička inspiracija i mogućnost da napravim kompletnu muziku i tekst i to samo za jedno veče. Do kraja ove godine planiram da završim ceo album sa svojim potpuno novim pesmama koje će biti u rok maniru. Takođe polažem puno i na muziku, i na tekstove, i na melodiju, ali i smatram da sve što treba da se kaže, treba da bude kratko i jasno. Maksimalno se trudim da svaki ton, reč, melodija, ne podseća na bilo šta što je do sada postojalo u rok muzici. To je gotovo nemoguće, ali bitno je da pokušavam. To što izlazi iz mene, gledam da zabeležim što pre kako bi ta prava iskonska energija ostala za sva vremena. Važno mi je da se u studiju što manje šminka, da se oseti sirovost i živost. Naravno, mora malo da se pegla, ali tek da ne bude kao demo snimak. Tako ću doći do potpune autentičnosti i jasno mi je da je sve to retro priča, ali ne zanima me što zbog toga neće proći kod šire publike kojoj je ispran mozak sintetikom. Ko voli, nek izvoli. Ko ne voli, ne mora da sluša. Nikome se ne namećem.
Između ostalog, ta potreba se verovatno desila i zato što vidim da nema novih autentičnih, a dovoljno kvalitetnih bendova koji bi ostavili dublji trag, kao što su to ostavili naši već ostareli veterani koji ne bi da odu sa scene, a nemaju šta novo da ponude. Dosadili su i oni sa ponavljanjem jedne iste priče.

Za kraj da pomenemo i Vaš rad u prosvjeti. Predajete likovnu kulturu u Baču. Kako Vaši đaci reaguju na angažmane svog profesora?
Moram da priznam da me iznenađuje kada čujem od učenika kako su me gledali u ovoj ili onoj emisiji, kada mi saopšte da su gledali neki moj film... jer im ne govorim o tome dok me ne pitaju. Očigledno, sami provaljuju, a s' obzirom da im današnji mediji nameću uglavnom budalaštine, prija mi kada vidim da ipak, i taj neki moj rad može doći i do najmlađih, iako sam veoma retko prisutan u najmoćnijim medijima. Moram da kažem i da su krajem prošle godine danima pevali pesmu ''Deo sistema''. Dođem u školu i vidim jedan klinac zna tekst, pa onda neki drugi iz nekog drugog razreda i shvatim da je vrag odneo šalu. Morao sam da ''ispitam'' šta im se to sviđa, sem što to radi njihov nastavnik i shvatio da i njima leži to da ne žele da budu deo sistema. Ipak, i u njima postoji onaj iskonski bunt sa razlogom, samo očigledno neko treba da ih podstakne.
Bilo bi bezveze i da ne spomenem kratki film ''Most ljubavi'' koji sam radio 2008, a koji je iz postprodukcije izašao 2009. Akteri tog ostvarenja su neki od mojih tadašnjih učenika. Taj film je recimo uvršten 2011. u zvaničnu selekciju na veoma bitnom festivalu ''Silafest'', na kome ga je videlo i dosta stranaca, a i odlično je prihvaćen. Inače, i danas je popularno to ostvarenje. Inače, sniman je jednim delom u Vrnjačkoj Banji, gde postoji taj legendarni ''Most ljubavi'' koji je poznat po tome što na ogradu mosta ljubavni parovi kače katanac pošto su na njega napisali svoja imena i nakon toga ključ od katanca bacaju u reku. To snimanje smo obavili na ekskurziji, a onda nastavili u Baču, gde mi je prebivalište od 2005. kada sam došao da radim kao nastavnik likovne kulture. Suština filma je da jedan dečak želi da ''Most ljubavi'' zaživi i u njegovom mestu i zbog toga kupuje katanac i kači ga na most u Baču. Ipak, ideja ne može da uspe jer ga niko od njegovih vršnjaka ne shvata ozbiljno dok ostali stanovnici ni ne primećuju njegovu zamisao. Međutim, pošto je dosta njih videlo to ostvarenje, u realnosti su neki klinci počeli polako da kače katance upravo na taj most koji je sniman za film u Baču i nemamo nov ''Most ljubavi'', ali prijatno sam se iznenadio kada sam video da ima okačenih katanaca koji su postavljeni nekoliko godina nakon snimanja tog filma. Dakle, to kratko ostvarenje podstaklo je da određen broj klinaca u stvarnom životu pokuša da materijalizuje tu ideju o ljubavi. To je velika stvar s' obzirom da, između ostalog, živimo i u vremenu nasilja.

Koliko obrazovni sistem Srbije, mada vjerujem da je situacija slična i u regionu, daje mladim talentima, a koliko ih sputava? Da li je sve prepušteno pojedincima, pojedinim nastavnicima i učenicima?
Iako moćnici često govore da nam žele pomoći, istina je da nam u većini slučajeva samo odmažu. Danas su zapravo najgori nastavnici. Deca su pametnija čak i od svojih roditelja, a mi smo tu da okajavamo grehe.


Razgovarao: DL

Melvins