Dok brojimo sitno do izlaza iz Novog Sada, na tvrđavi vidimo transparent koji je prethodnih dana pukim postavljanjem na zid podigao dosta nefestivalske prašine – kome god držali stranu, složićete se da je po sredi politički skandal koji se Exitu nije dogodio još od nastupa Dubioza kolektiva 2005. godine. Čim se pređe Varadinski most i zađe u Petrovaradin, u onoj glavnoj, tipično austrougarskoj uličici, sa više prozora vijore se srpske zastave. Na ulazu i u samoj tvrđavi ljudi ispoljavaju uobičajene crte prečanskog mentaliteta: skoro svi su smireni, krotki i gostoljubivi – osim jedne devojčice u pres centru koja kaže da vode za dž ima samo za članove TV ekipa, ne i za obične novinarske smrtnike. Na razuman protest novosadskog kolege, spreman odgovor glasi: “Baš me briga.” Kad joj je u šali obećano pominjanje u izveštaju, dala nam je svoju, skoro punu flašicu.
Zbog tekućine koja život znači se, jasno, nije prelazila Sava i išlo u susret Dunavu, već zbog poslednjeg festivalskog dana baksuznog po redu Exita. Čast da otvore program na Mainu imale su ŽeneKese, koje i ovom zgodom potvrđuju da su uživo mnogo bolji dil nego na mlakim, prigušenim albumima. U njihovim pesmama ume da zamiriše ulica i oseti se prepoznatljivo ledeni beogradski šarm. Prvi red je već bio popunjen najvatrenijim fanovima Guns n’ Roses koji su, ispostaviće se, ispravno procenili situaciju pojavivši se ovako rano, a beogradska ekipa je nakon polusatnog nastupa ispunila svoju namenu i koliko-toliko zagrejala prisutne.
Pojavom “Cančuge” (kako je sam sebe nazvao), Antona i ostale trojice pomoćnih Partibrejkera na bini, prava žurka je mogla da počne. Kao i uvek elegantni Kostić se smeška, raspoložen je: posle uvodne, očekivano razaračke Ako si…, čini se da prebrojava prisutne a onda u svom otegnutom stilu ispaljuje karakteristični biser:”Bolje šaka jada, nego srednji prst blagostanja!” Genije. Prostor ispred glavne bine se puni iz časa u čas, na koju god stranu da se okreneš vidiš tela koja prate vanvremeni ritam i obodrena lica koja naizust znaju sve reči himni naše i vaše mladosti.
“Reagujete, niste nadrogirani, a?”, još jedna je opaska izrečena sa bine koja nailazi na opšti smeh i odobravanje. Uz Disciplinu kičme, Partibrejkers su bend iz beogradskih osamdesetih sa najočuvanijim, nedirnutim integritetom, sigurna kuća slobode u kojoj pragmatičnost, kalkulacija i oportunizam nisu poželjne prečice do uspeha, jer je jedina misija vredna življenja sačuvati svoju dušu. Preostali borci koji znaju da se prava moć krije negde drugde, a ne samo na tržištu, i u skladu sa tom spoznajom proživljavaju svoju muziku. Energija koja kulja sa bine je čisti nedestilovani koncentrat betona u zvučnom obliku. Žurim, Noćas u gradu i 1000 godina poligoni su da se još jednom utvrdi aksiom da kad se začuje arhetipski zvuk Antonove gitare, jedino je umesno da ga prati Canetov glas. Završni poker sačinjavaju asovi Put za jug, Hipnotisana gomila, Kreni prema meni i Hoću da znam – na stolu je ruka koja dobija. Atmosfera u skroz ispunjenom prostoru za publiku više je nalik vatrenim prizorima sa Severa ili grobarskoj navijačkoj praksi sa basketa nego uobičajenoj “stig’o sam/cup-cup/klac-klac” festivalskoj kolotečini. Na kraju, kao dokaz prethodne tvrdnje je upaljen i jedan “dim” koji upotpunjava po svemu prvorazrednu rokersku feštu. Cane šalje poljupce masi a ona njemu uzvraća zasluženim ovacijama.
Nakon kraće pauze, na binu se penju gosti iz Australije Wolfmother, sastav željan da nas vrati u vesele sedamdesete organskim tretmanom zdravog, neprskanog hard roka. Na binu se penju čudnovate boemsko-spiritualne fizionomije sa suficitom dlaka na glavi, njihovi scenski pokreti, menjanje gitara i odmah uspostavljen kontakt sa publikom govore da tamo daleko ko god da se progura u prvi plan nije slučajno dotle došao. Ambijentalni uvodi smaraju, znalački izlomljene i raspojasane Deep Purple deonice prate prihvatljivi ozijevski vokali (što je, ruku na srce, uhu mnogo draže nego da se oponaša nesnosni Gillan), no bend iz zemlje kljunara, kengura i koala najtanji je u autorskom domenu – nema nijednu pesmu koja na prvo slušanje obuzima kompletno biće. Kad se začula Another Brick In The Wall shvatili smo da je vreme da bacimo pogled na dešavanja na drugim binama.
Na Explosive stageu stigosmo na sam početak nastupa srpskih speed metal lučonoša, grupe Nadimač “iz Crne Reke”, kako reče pevač Dača. Dobio sam išijas samo od pukog posmatranja njegovog ubitačnog headbanginga. Na omanjoj bini pred stotinak posmatrača koji su mestimičnim šutkama uskovitlali sadržaj petrovaradinske peščare, kosa leti na sve strane a sumanuto brzi rifovi nižu se kao na pokretnoj traci. Nadimač u domaći rokerski rečnik vraćaju jednu posve zaboravljenu reč – “beskompromisnost”, iako je jasno da njihova muzička ponuda ni u ludilu nije za svakoga.
Posle furiozne metalske seče selimo se na Fusion stage gde se odigrava odlično posećen koncert splitskih Dječaka. Glasovi su mnogo razgovetniji nego na nedavnom nastupu u beogradskom Domu omladine, no njihov crossover pristup materiji sa živim bendom odvlači sastav previše u čistije pop vode nego što bi se to starim fanovima poput potpisnika ovih redova, davno pokleklim na draži njihovog hard core post hopa, moglo svideti. S druge strane, brojnim prisutnim devojkama promena u zvuku benda uopšte ne smeta (jer iz medijskih izvora i nisu mogle za nju da saznaju), a samo njihovo prisustvo u ovolikom broju dokaz je da Splićani sve brže stižu tamo gde im je odavno bilo mesto – u samu regionalnu elitu. Vojko je na samom kraju utvrdio da bi bend rado još svirao ali da su “satnice Exita poznate kao rigorozne.”
Dosta se o famoznim “švajcarskim” satnicama pričalo i prethodnih dana, no kada je u pitanju osvedočeni drama king kao što je W. Axl Rose, znalo se da od poštovanja uspostavljenih standarda neće biti ništa. Ispred glavne bine se stvorila neopisiva gužva, nema gde igla da padne (prema procenama Policijske uprave Novog Sada sinoć je festivalu prisustvovalo 34.000 ljudi, od toga prema našim izvorima oko 25.000 je gledalo Guns N’ Roses). Najveća briga je kako sačuvati ravnotežu u iznurujućim komešanjima mase. Koncert gledamo maltene iz kornera, nešto kasnije ćemo avanzovati na tzv. skraćeni korner. Zvižduci su sve glasniji iz minuta u minut, majice sa motivima benda koje su godinama služile kao odevni izbor #1 za pijacu brojnih majki ponovo su u posedu prvobitnih vlasnika. Tu su i nezaobilazne marame na glavama, gosti su stigli iz Grčke, Holandije i brojnih drugih destinacija, učestalo gaženje nogu pre prati “Sorry” nego “Izvini”.
Proteklo je za Rosea vrlo prihvatljivih 45 minuta kašnjenja, i najzad su se pogasila svetla a sa razglasa zaplivala maestralna Splitting The Atom grupe Massive Attack. Petrovaradin je doživeo očekivani klimaks. Uvodne Chinese Democracy, Welcome to the Jungle i It’s So Easy ne obećavaju – uprkos činjenici da je na bini tušta i tma muzičara (tri gitare, bas, bubanj, klavijature, sintisajzer i čika Willie) zvuk je mutan, a u Axlovom vrisku nema više one gladi koja nas mislima vraća na sjajnu Canetovu umotvorinu o šaci i prstu.
Iako po ravnici pirka dobroćudni vetrić, dobijam toplotni udar svaki put kad ugledam masivnu kožnu jaknu na Roseu. Na glavi mu je crni šešir, na prstima crne rukavice, na licu cvikeri i do mandibule produženi “kasapski” brkovi. Nema više helanki i biciklističkih, nose se iscepane farmerke (verovatno koštaju deset puta više nego da su čitave). Prateća ekipa je svirački i scenski kompetentna, vidno se trudi, no zna se da oni ni za sve vreme ovog sveta neće postati novi Slashovi, Duffovi, Izzyji… Megaloman Rose svakome ponaosob daje petominutne solo tačke, dok on trkne do garderobe da se presvuče i možda uradi još ponešto u prolazu, u burnoj biografiji ovog benda kružile su i kruže razne “rekreativne” priče.
Prvi deo koncerta se otegao kao gladna godina – duuugačke pesme poput Estranged ne popravljaju raspoloženje, tek Live and Let Die pomalo zaigrava srce, a smara i preterana upotreba pirotehnike. Tu je i večeras očigledno nezaobilazni Another Brick in the Wall. U glavi se već kristališe “Ruže bez pištolja” kao radni naslov za ovaj izveštaj i pišu rečenice o padu nekada najvećih, još jednoj u nizu storija o destruktivnoj dekadenciji u rokenrolu. Ali neće biti tako, na veliko zadovoljstvo svih. Gunsi su čuvali pucnjeve za kraj.
Nekada krucijalni primer da se i na đubrištu margine reaganovske Amerike kriju života puni biseri, ovaj bend se svojevremeno, kao subjekt poslednjeg velikog outlaw narativa u rokenrolu, srušio pod teretom sopstvene slave. Ali Axl nikada ništa ne radi na pola, njegov cilj je da što je moguće više nadoknadi petnaestak bačenih godina na egomanijakalnu gimnastiku. I kada se mašina posle jednoiposatnog zagrevanja najzad upalila sa You Could Be Mine bilo je iluzorno očekivati da bi tek tako mogla biti ugašena. Na kraju je Novom Sadu podaren veličanstven tročasovni koncert kakvom se malo ko nadao.
Sweet Child o’ Mine uz očekivani trans mase još jednom potvrđuje koliko je Slash vrhunski gitarista – kadar da ni iz čega napravi neshvatljivo pamtljivu pesmu. Knockin’ on a Heaven’s Door razbija sve barijere između benda i publike – Axl polako počinje da uživa u svojoj prirodnoj roli rođenog šoumena, dobro znana uvijajuća koreografija dobija svoj parnjak u unikatno širokom rasponu glasa, nemogućem za kopiranje.
Kada Gunsi spuštaju loptu sa November Rain i Don’t Cry, temperatura se diže, a ženski vrisci u ekstazi seku prijatnu julsku noć. Koliko li je samo dece začeto širom sveta uz ova dva komada? Sa Nightrain se zatvara prvi deo koncerta, dok nas na bis čekaju vrhunska obrada AC/DC Whole Lotta Rosie, Patience, verovatno najagresivnija mirna pesma u rokenrol istoriji, i naravno Paradise City, čije uvodne sekunde prati ispaljivanje u vazduh na hiljade crvenih papirića i raznobojnih traka. Prizor je kao sa argentinskih stadiona, ma “kao iz Felinijevih filmova”, što bi rekao pokojni Jordan Ivanović.
Svojevremeno je u osnovnoj školi na jednom času nastavnik istorije organizovao brzinski konkurs na temu “Šta radim kad se završi čas istorije.” Pobednik je dobijao ocenu više. U većini napabirčenih radova detaljno i suvoparno je opisivana praksa posle časa. Za najbolji je proglašen haiku rad Đoleta Krompira (nadimak je dobio zbog oblika glave) koji je na zadatu temu, praćen nekontrolisanim smehom, zapisao: “Kad se završi čas istorije, ja izađem napolje.” E baš tako i mi, izađosmo s Exita. Ispunjeni i zadovoljni.
Marko Nikolić
popboks