Pisma iz Avganistana
Za početak reci mi kakav tip čovjeka je danas Golub i šta on radi?
Golub je porodičan čovek, otac dva sina koji maksimum svog slobodnog vremena posvećuje svojoj porodici. Ono malo vremena što mu ostane, posvećuje muzici, prijateljima i knjigama.
Da se malo vratimo u 90-te, Goblini su tada bili najaktivniji i jedan od najjačih rock’n’roll, punk bendova u ex-yu. Koliko je bilo teško svirati tih godina?
Poprilično. Naročito ranih 90-ih. Mi smo krenuli da radimo u jeku hiperinflacije. Pare smo pozajmili a sama cena studija bila je desetak puta veća nego zarade svih naših roditelja zajedno (vreme najžešće hiper inflacije). Nismo se plašili da pozajmimo kintu, ali nismo bili sasvim sigurni kako ćemo sve te pare vratiti ukoliko nam propadne prvi album. Još jedan detalj – nismo imali kinte ni da jedemo. Šljakali smo sedam dana u ‘’Do Re Mi” studiju u Novom Sadu gde smo i spavali u isto vreme. Imali smo kinte samo za jedan obrok dnevno i za paklo pljuga. Zadnjeg dana snimanja uspedosmo da se skrpimo i za po jedno pivo… ali smo zato ispušili za autobuske karte te smo morali da stopiramo do Šapca. Na prve koncerte se išlo autobusom, najčešće bez dinara u džepu. I pored svega toga, kad danas razmislim, to su bili i najlepši dani grupe Goblini.
Radili ste turneje po čitavoj ex-yu,Italiji da li je bilo nekih ponuda da Goblini izađu na evropsko i možda svjetsko tržište?
Bilo je par ponuda, ali smo bili svesni toga da materijal mora da se objavi na engleskom jeziku. Nikad nismo imali vremena da to i uradimo. Mislim da je to bila jedna od najvećih grešaka koju smo napravili.
Iz tvoje perspektive kako danas izgleda sav taj period sviranja i šta je po tebi najbitnije iz sve te „Goblini” priče?
Najbitnije je to da smo bili u svom filmu i nikad se nismo prodali. Naša politička shvatanja i ideje koje smo delili sa ljudima oko nas su ostala ne zaprljana.
Tokom 90-tih trebali ste da nastupite u Nikšiću, ali do te svirke nije došlo zbog propusta organizatora?
To je bilo jedno od mojih najvećih razočarenja – propuštena šansa da se svira u Nikšiću. O neozbiljnosti organizatora i samom amaterskom pristupu istog ne bih voleo da govorim. Obično se trudim da zaboravim te loše detalje iz svog života.
Zbog svih privatnih obaveza koje imaš, da li i dalje sviraš (pjevaš)?
Ne više – bar ne profesionalno. U maju sam imao tri nastupa, ali ne kao Golub iz Goblina. To je bilo više kao Branko Golubović
Da li održavaš kontakte sa ostalim članovima Goblina?
Sa većinom od njih sam u stalnom kontaktu – putem interneta. Kad sam u Srbiji (a to je retko) stignemo i da se vidimo. Za Novu 2008., bio sam kod Alena a gledao sam uživo i njegov novogogišnji koncert sa Starfuckersima.
Koliko pratiš današnju scenu? Da li možeš preporučiti neke bendove koji su na tvojoj plej listi?
Nažalost, nisam najbolja osoba da daje mišljenje o današnjoj sceni. Ono što čujem od ortaka je to da scena nikada nije bila siromašnija nego danas. Ono što ja verujem je da je to usled lošeg medijskog interesovanja. Ima dobrih bendova ali nema gde da se svira.
Izdao si knjigu “Pisma iz Avganistana” i dugo se baviš humanitarnim radom, reci mi nešto više o tome?
Već 2000. godine krenuo sam da se bavim humanitarnim radom. Sve je to kulminiralo 2002. kad sam rešio da mi to postane i životno opredeljenje. Rešio sam da se upustim u nešto što ukoliko me ne ubije, ima da me ojača… Tako sam i došao do ideje da nađem posao u Avganistanu. Danas sam profesionalan humanitarni radnik koji radi u Šri Lanki i vodi poslove vredne 10 miliona engleskih funti.
Trenutno si u Šri Lanki, putuješ dosta po svijetu…Da li imaš vremena da posjetiš rodni Šabac?
Veoma retko. Jednom u dve godine. Moram reći da mi Šabac fali s vremena na vreme.
Da se vratimo opet na Gobline. Poslednji koncert je održan 7. juna u Zagrebu 2001. godine. Zbog čega je došlo do raspada benda?
Ne bih da pričam o tome. To ostaje između članova samog benda.
Šta je za tebe punk – rock i da li je još zastupljen u tvom životu?
Punk – rock je način života. Čak i sad kad se na bavim profesionalno muzikom, verujem da mnogo segmenata iz mog života su refleksija punk rocka (način na koji gajim svoje sinove, reagujem na stvari oko mene, politička aktivnost…)
Na kraju reci mi ima li nekih planova na muzičko – književnom planu? Šta da očekujemo od Goluba?
Još knjiga, a za ostalo… Ko zna…
razgovarao DjordjepunX