Naši koncerti u Podgorici su uvek bili strastveni i, rekao bih, vatreni. Ne očekujem ništa manje ni ovog puta, a posebno imajući u vidu činjenicu da je ovo festivalski nastup što, opet, podrazumeva i drugačiju set listu u odnosu na naš solo koncert. Ovo će biti jedan svojevrstan best of spakovan u jednu ozbiljnu i bombastičnu set listu.
Vaša muzika kombinuje tradicionalni irski zvuk sa rokom. Šta vas je prvobitno inspirisalo da stvorite takav jedinstven stil?
“To je pitanje svih pitanja. I kao što ja volim da kažem da nisam ja izabrao Seltik nego je klub izabrao mene tako i u ovom slučaju bih rekao da je Irska muzika odabrala nas nekolicinu da joj se posvetimo u tolikoj meri da to prevazilazi racionalna razmišljanja, naročito u vreme kad smo nastajali. U najkraćem, nismo ni imali izbora, ako smo hteli da tu muziku slušamo uživo morali smo sami da je sviramo. I tako je počelo, a vidite dokle smo stigli.”
Orthodox Celts su na sceni već decenijama. Kako je evoluirao vaš zvuk i stil kroz godine?
Evoluirao je u dva pravca. Onaj očekivani u kome smo posle aranžmanskih bravura poznatih pesama posegli za autorskim izrazom u vidu sopstvenih pesma i onaj drugi, neočekivani, ili manje očekivani, u kome smo od benda koji svira Irski folk sa primesama Roka postali Rok bend sa elementima Irskog folka. I u oba slučaja smo uspeli da ostanemo ono što u osnovi i jesmo. Ništa ja tu ne bih menjao.
Da li radite na nekom novom materijalu trenutno?
Da. Snimili smo obradu pesme „Does Your Mother Know“ grupe ABBA povodom 50-godišnjice Pesme Evrovizije, a u istom sešnu u studiju smo započeli i snimanje još tri nove autorske pesme koje će sukcesivno izlaziti potkraj godine i početkom sledeće. Da li će sve to prerasti u album u dogledno vreme ostaje da se vidi.
Kako doživljavate interakciju s publikom na festivalima? Postoji li posebna energija koja dolazi s festivalskom publikom?
,Da, drugačije je. Ja nikada nisam krio da više volim velike bine i te emocijama nabijene nastupe. Energija koja dolazi zbirno je direktno proporcionalna broju ljudi u publici. Klubovi nude intimniju atmosferu u kome se nekada čini da nekome pevaš i lično, na uvce što se kaže, a festivali nude nešto sasvim drugačije. Onu grandioznost i glamur koja i treba da krasi Rokenrol.
Kako vidite budućnost rock scene na Balkanu?
,To zavisi od već pomenutog entuzijazma i volje mladih ljudi da žrtvuju neke druge stvari zarad Rokenrola. Taj Rokenrol je čudesna stvar, mnogo daje ali mnogo i uzima. Ako niste u stanju da ga volite i kad vam baš i ne cvetaju ruže onda batalite sve. Ali, ako jeste, i ako vam nije najbitnija stvar na svetu da zaradite hiljade i milione čega god, Evra, Dolara, krompira, e onda ste već pobedili, a sa vama i muzika i život i Rokenrol.
Odakle crpite inspiraciju?
,Iz svega! Bukvalno! Jednog dana može da mi se dogodi da napišem pesmu o suncokretima, sledećeg o pravima beskućnika u Ruandi, pa sledećeg o iskopavanju Litijuma… Tema nikada ne manjka samo je pitanje na šta reagujete a ja, kao socijalno biće, reagujem na sve a najviše na nepravdu.
Da li više volite da radite na muzici u studiju ili da nove ideje razvijate kroz live nastupe i energiju sa publikom?
I jedno i drugo ima svoje. Ne postavljam to pitanje sebi. Nikada i nisam. Jedno bez drugog ne ide. Ali, da uživam na bini – uživam!
Da li se sjećate vašeg prvog izvođenja, prve pjesme i koji osjećaj povezujete sa tim iskustvom?
Da, naravno. 9. Novembar 1993., u klubu „St. James“ u Domu Omladine Beograda, prva pesma je bila „Nancy Whiskey“ i sedeli smo na bini a u publici je bilo na početku jedva 30-tak poznanika. Do kraja koncerta klub se napunio da nije moglo da se diše, imali smo i psa na bini koji je seo pored mene za „The Irish Rover“ i sve se završilo tako što me je publika nosila na rukama po klubu i na kraju sam se strovalio na glavu u svu onu srču. Divno je bilo! Potpuno nadrealno i metafizičko iskutstvo. E, to je Rokenrol!*
Kako se osjećate u vezi sa nastupom na festivalu Rockstrikcija u Podgorici? Šta publika može da očekuje od vašeg nastupa?
Naši koncerti u Podgorici su uvek bili strastveni i, rekao bih, vatreni. Ne očekujem ništa manje ni ovog puta, a posebno imajući u vidu činjenicu da je ovo festivalski nastup što, opet, podrazumeva i drugačiju set listu u odnosu na naš solo koncert. Ovo će biti jedan svojevrstan best of spakovan u jednu ozbiljnu i bombastičnu set listu.
Šta mislite o lineupu festivala?
Bolje ne može. Iz prostog razloga što nudi presek stanja u datom trenutku, pri čemu tu mislim na bendove van nas samih. I, ono što je najvažnije, što mladim bendovima daje priliku da nastupe na velikoj bini, da osete svu tu energije i da se kale za ono što ih tek čeka. Naravno, ako ne izgube entuzijazam negde usput. A taj entuzijazam je neophodan!”
Da možete poslati jednu poruku vašim fanovima u Crnoj Gori, koja bi to poruka bila?
Naša poruka je uvek ista! Budite to što jeste, ljudi pre svega, i budite užasno ponosni na to! Jer smo svi mi, u stvari, Orthodox Celts.
Kako održavate kreativnost i jedinstvo u bendu poslije toliko godina zajedničkog rada? Da li imate neku rutinu ili tradiciju prije nastupa?
Ha! Odlično pitanje. Svako od nas je, pre svega, slobodan čovek, koji je slobodan da odlučuje o sebi, svojoj ulozi u bendu, i o dozi kreativnosti koju unosi. Svi smo različiti i taj sublimat uticaja je ono što čini Orthodox Celts onim što mi i jesmo. Rutina je svakako prisutna u nekim stvarima ali je svaki nastup poseban i drugačiji. Svaki je za sebe jedinstven i neponovljiv. Uostalom, kao što kaže onaj čuveni muzičarski aksiom: „Svaka improvizacija je rezultat savršene navežbanosti!“ A ja na to uvek dodam: naš najbolji nastup je prvi sledeći. Tako će da bude i u Podgorici. To će biti naš najbolji koncert do tad. Vidimo se!”
J.P.
Na nezaboravnoj rok noći 12. oktobra u Kolektoru, publika u Podgorici može očekivati vrhunske nastupe, a ulaznice su dostupne u Itaka Library Baru.