Nedavno održani Southern Soul u Ulcinju ostavio je traga na posjetioce iz zemlje i regiona. Iako je posjeta mogla biti bolja ono što se vidjelo i čulo ostavilo je zanmljiv trag. Evo kako je sve to vidio beogradski portal B92:
Osmišljavanje i pokretanje jednog ovakvog projekta kao što je Southern Soul Festival (28-30. jun, Copacabana Beach, Ulcinj, Crna Gora) ravno je podvigu.
Na krajnjem jugu crnogorskog primorja proteklog vikenda održano je, po svemu sudeći, nulto izdanje festivala na plaži. Izbor mesta je u startu primamljiv ili je barem trebalo da bude, pa su se očekivanja da će horde pojuriti ka Ulcinjskoj plažu, da bi đipale uz zveketanje tri dana i tri noći, raspršila objavom spiska izvođača i pojašnjenjem samog koncepta.
SSF je smešten u jednom od nepristupačnih delova velike Ulcinjske plaže pa je nepostojanje adekvatne infrastrukture možda bio najveći neprijatelj ovog događaja, ali nikako presudan za postizanje željenog efekta. Svi koji su proveli ova tri festivalsaka dana na plaži složiće se sa činjenicom da je Southern Soul festival programski ponudio nešto što je prvenstveno nedostajalo iskusnijim klaberima koji su, baš kao i muzika koju smo voleli, mahom prognani iz većine klubova.
Program je raspoređen na dve manje bine (Bar i Sea stage) sasvim pristojno udaljene, skromno ali solidno ozvučene i glavnoj bini (Simon Goss stage) gde je program počinjao u večernjim satima.
Od podneva ste mogli da birate izmedju latno i afro muzike, R&B-a i soula, regea i daba, diska i hausa, nju džeza i njegovih „zatrovanih” formi. Disk džokeji većinom su vrteli ploče i singlice vešto miksujući, ali najpre znalački birajući miziku koja je pratila dnevni tempo zbivanja na plaži.
Osveženje ste mogli potražiti u uzburkanom moru, za barom ili se oprobati u kajt surfingu koji upravo u delu plaže gde se održavao festival ima svoje najsnažnije uporište. Southern Soul festival pružio nam je priliku da malo bolje upoznamo crnogorske, bosanskohercegovačke i slovenačke disk džokeje. Sve ih je krasila divna, ležerna, nimalo pretenciozna crta. Upravo je ona doprinela opštoj konstataciji da ovaj festival, bez obzira na sve organizacione, finansijske, infrastukturne propuste i probleme, apsolutno ima perspektivu.
Trend poslednjih godina ide u prilog održavnju odnosno opstanku manjih festivala koji okupljaju svega nekoliko stotina ili par hiljada ljudi, što nije zanemarljiv podatak imajući u vidu da su u pitanju posvećenici, poznavaoci i poštovaoci date festivalske ponude. S tim u vezi, čini mi se da je vreme velikih, korporativnih, masovnih festivala na izmaku. Možda će zvučati pretenciozno poređenje sa izumiranjem stadionskog roka i nastanku panka koji je pronašao jednostavan i direktniji način da se obrati čitavim generacijama koje su do tada bile nevidljive.
Spacewalker, Željko Kerleta, Audio Infuktion, Borka, Braća Burazeri, Be Good, Solution, Brka, Phillie P, Eddy Ramich stajali su rame u rame sa evropskim „konkurentima” poput Particka Forgea, Souleance, Toma Wielanda, Jazzanove, Nicole Contea. Iz ponude sa glavne, dobrim delom koncertne bine, izdvojili su se nastipi Hackney Collery Banda, Rainera Truebya, Alice Russell, Ashleya Beedlea, Vasil Hadžimanov Banda i rege satava Resonators. Ipak Theo Parrish je i ovog puta bio poseban. Tokom tročasovnog seta publiku je proveo kroz (malo je reći) sve žanrove – kako one koji čine bazu plesne muzike kakvu danas poznajemo, tako i njene savremene pravce. Na momente je delovalo da je u trci sa samim sobom. Theo je uspeo da u trenutku od klasičnih džez solaža napravi vrtoglavu tehno temu farbajući i filtrirajući džez varijaciju koju kao da je nasumično izvukao iz svog kofera sa pločama praveći instant hit.
Ako zanemarimo prostorno okruženje, vegetaciju i prilaze festivalskom prostoru, kao i ipak iznenađujuće slabu posetu – sve ostalo u vezi sa Southern Soulom ide u njegovu direktnu korist. Ono što neki muzički događaj čini uspešnim na duge staze jeste njegova duša. Ovaj to poseduje i to ne samo u nazivu.